Prvi su stigli već pola sata pre termina. Svake srede beskućnici mogu jesti, piti, ugrejati se i koristiti toalet u crkvenom predvorju zajednice Tabor u Berlinu. Tu im takođe nude topli obrok. Još se može osetiti miris da je noć pre na tom mestu spavalo mnogo ljudi. Crkva jednom nedeljnom već 30 godina nudi mesta za spavanje beskućnicima. U proseku u predvorju crkve prenoći četrdesetak ljudi. Ponekad ih bude šezdeset. Dobiju nešto za jelo. A dva lekara volontera neguju povređene ljude ili bolesnike.
Foto: MARTIN SCHUTT AFP / Profimedia
Sabine Albrecht je paroh zajednice Tarbor. “Neki su u vrlo lošem stanju”, kaže ona. Gosti koji prenoće razlikuju se, dodaje ona, od onih koji dolaze u kafić sredom. Mnogi dolaze iz istočne Evrope, neki čak i rade, u lošim radnim uslovima, napominje ona. Nekoliko ih je, kaže, imalo problema sa zavisnošću, bili su žrtve nasilja, imaju psihičke bolesti. Albrecht govori o čoveku koji je tu spavao dvadeset godina. Na pitanje kako se nosi sa svim tim, ona kaže: „Sindrom onoga ko pruža pomoć ne pomaže. Moraš biti čvrst i ne shvaćati to osobno,” kaže Albrecht.
Blic preporučuje
To znači moći se nositi i s agresivnim, pa i grubim ljudima. Za to su potrebne osobe poput Margot Moser, koja je od samog početka pomagala u organizaciji pružanja pomoći beskućnicima. Ova 79-godišnjakinja pruža pomoć skupa s još 20 drugih osoba. Možda zato što je sama oduvek morala izaći na kraj s malo novca, želi pomoći, ali takođe nema iluzija. „Za neke je to glupost: usele se kod nekoga, odreknu se stana, onda je sve gotovo – i oni su na ulici”, objašnjava ona uobičajeni obrazac. A onaj ko danas izgubi stan, ne nalazi novi tako brzo.
Mnogi beskućnici nisu evidentirani
– Beskućništvo je ozbiljan društveni problem, rekla je za DW Werena Rosenke, izvršna direktorka Savezne radne skupine za pomoć beskućnicima (BAG W). Ona kaže da je glavni razlog premalo stanova za koje ljudi mogu platiti najam.
BAG W je nemačka nacionalna krovna organizacija za pružanje usluga hitne pomoći kada je reč o smeštaju. Prema njihovim poslednjim projekcijama za 2022. godinu, u Nemačkoj je 607.000 ljudi bez stalnog krova nad glavom. Od toga ih je oko 50.000 živelo na ulici bez ikakvog smeštaja. Savezni zavod za statistiku evidentira samo osobe koje imaju neku vrstu smeštaju i dolazi do 372.060 osoba.
Razlika u odnosu na statistiku Saveznog zavoda za statistiku leži u načinu brojanja. BAG W beleži brojke za celu godinu, a ne na neki ključni datum. Takođe se računa i skriveno beskućništvo. Dakle one ljude bez vlastitog stana koji spavaju na kauču kod prijatelja, članova obitelji ili stranaca.
Unapred sprečiti da neko izgubi stan
Za Werenu Rosenke stvari ne bi ni trebale doći do te tačke. “Prevencija je najvažnija stvar. Moramo pre svega sprečiti ljude da izgube stan. Mnogi ljudi ni ne znaju da mogu podneti zahtev za stambenu naknadu ili kako se mogu prijaviti za socijalnu pomoć”, kaže Rosenke.
Werena Rosenke smatra, piše Deutsche Welle, da postoje mnoge mere koje bi mogle sprečiti beskućništvo, a koje su brze i uopšte nisu tako preskupe.
Izgradnja socijalnih stanova je ključ svega
Cilj savezne vlade bio je izgraditi 400.000 novih stanova godišnje. Od toga bi 100.000 trebali biti socijalni stanovi. Međutim, Vlada je kilometrima daleko od tih ciljeva. Za Werenu Rosenke to je ionako bio samo skroman cilj: 100.000 socijalnih stambenih jedinica godišnje – kako je obećala “semafor-koalicija” – ne bi na odgovarajući način sprečilo nedostatak povoljnih stanova.
Osim socijalnih stanova, bilo bi potrebno još 100.000 povoljnih stanova. “Samo oko 25.000 novih socijalno povezanih stanova stvoreno je poslednjih godina”, žali se šefica BAG W-a. Rosenke poziva na fiksne kvote za beskućnike u socijalnim stanovima. Zbog predrasuda, kako kaže, ono često niti ne dobiju priliku kao potencijalni podstanari.
Upravni odbor za beskućnike raspravlja sa saveznom vladom o svim ovim tačkama. Vlada je najavila da kroz akcijski plan želi okončati beskućništvo u Nemačkoj do 2030. godine. Očekuje se da će vlada odobriti akcijski plan u proleće 2024. Međutim, mogle bi proći godine i godine pre nego što ga počnu provoditi savezne zemlje i opštine. Neke zakonske izmene već bi pomogle, kaže Rosenke. I misli pritom na primer na otkaze zbog kašnjenja u plaćanju stanarine. Ako su akumulirani dugovi za najamninu plaćeni, ne samo da bi izvanredni otkaz trebao biti nevažeći, kao što je ranije bio slučaj, već bi trebao biti zabranjen i obični otkaz, kaže ona. Međutim, Rosenke navodi: “Tu nedostaje politička volja”.
Vraćamo se u Tarbor. U predvorju crkve još je desetak ljudi. Jedan muškarac je legao ispred radijatora u hodniku. Pastorica Sabine Albrecht se smiješi i kaže: “Neki ljudi to rade kako bi se konačno malo ugrejali.” Dvojica muškaraca čitaju knjige, ispred njih kruh i kafa. Izgledaju poput doteranih, starijih studenata. Primećuje ih i Sabine. “Ljudi ovde sve češće dolaze u kafić sredom, a ja u životu ne bih pomislila da su u potrebi ili da beskućnici.”
(DW/Jutarnji.hr)