Како се наводи у приручнику, овакав догађај може да изазове различите емоције код деце, као што су осећај страха, паника и анксиозност поводом сопствене безбедности и безбедности њихових ближњих. Такође, упозоравају, може бити приметан и осећај туге и кривице.
У приручнику се наводи да иако је можда тешко пронаћи “прави тренутак”, избегавање разговора може да доведе до појачаног осећања забринутости и збуњености, и оставља простор отворен за дезинформације којима су деца изложена. “Објасните детету да желите да разумете како се осећа. Јесте тешко, али не заборавите да сте ви свом детету највећа подршка!”, поручују у смерницама.
Потребно је, наводе, обезбедити сигурност и саветују да је потребно питати дете о томе шта оно зна о пуцњави која се догодила и како се поводом тога осећа и допустити деци да изразе своја осећања и поставе сва питања која имају.
“Уверите их да је нормално то што осећају и будите искрени – немојте лагати. Разрешите сваку потенцијалну забринутост која није утемељена (нпр. да се пуцњава у школи дешава често, да школа није безбедно место).
Уверите их да су са вама сада безбедни”, наводи се у приручнику. Даље наводе да је потребно нормализовати осећања тако да се детету објасни да се сви уплаше када су у опасности, да је страх начин како нас наша тела упозоравају и припремају за акцију када се нешто опасно догађа.
“Помозите деци да схвате да су њихове природне реакције нормалне. Поделите и ваша осећања, поделите да је нормално бити уплашен и да сте ту, да сте заједно, на сигурном”, саветује се у приручнику.
Упозоравају и да је потребно да родитељ, старатељ и други осмотре знакове трауме. Нормално је, наводе, да деца буду у некој мери забринута поводом пуцњаве у школи, а ако дете изгледа изузетно уплашено, љуто или повучено, потраже стручну помоћ.
“Укључите стручњаке за ментално здравље или контактирајте с неком од организација које се баве пружањем подршке деци и родитељима након овог догађаја”, наводи се у смерницама. Што се тиче поступања у наредним данима, саветују да се обрати пажња на то да ли дете испољава неке од следећих симптома: социјално повлачење, промене у понашању у односу са родитељима, вршњацима или наставницима, да ли има тешкоће са спавањем, смањен или повећан апетит, главобоље или стомачне проблеме, импулсивно или агресивно понашање.
“Уколико приметите присуство више ових знакова, понудите детету да потражите помоћ од психолога, психотерапеута или психијатра с којим додатно може да разговара о ономе што га мучи”, саветују стручњаци.
У приручнику је наведено и шта може да помогне, а како не би требало да се поступа, а родитељи, старатељи и друге блиске особе саветују се да деци покажу своја осећања јер ће тиме, објашњавају, деца добити “дозволу” да искажу сопствена осећања.
“Подстичите их да напишу или нацртају оно што их мучи. Ако не желе, не морају да вам покажу свој састав или цртеж. Уважите њихова оправдања (да нису спремни да одговарају, да нису довољно концентрисани) посебно у наредним данима. Али им дајте до знања да сте ту када буду спремни”, саветује се у приручнику.
Саветују да се деци помогне да задовоље потребу за сигурношћу, да буду поред детета и организују заједничке активности. Ако деца имају потребу за осамљивањем и плакањем, одраслима се саветује да их пусте, али не остављају превише често саме код куће, посебно не ноћу.
Оно што неће помоћи, пише у приручнику, јесте избегавање разговора о догађају, затим негирање да је дете доживело тешко искуство, речима: “Хајде, па није се десило у твом одељењу.”
Такође, прећуткивање битних и примерених информација неће помоћи, као и понашање као да се ништа није догодило и реченице као што су “То је прошло, живот иде даље”, “Не треба да се бојиш, ниси више мали/а” јер, како наводе, дете ће мислити да га не разумете.
Пожуривање опоравка се не саветује, као и потискивање осећања и реакција које родитељ/старатељ има. Саветује се избегавање љутње на дете зато што је нерасположено или не испуњава школске обавезе.