Odliv mladih i stručnih zahvaljujući dvojnim državljanstvima i liberalizaciji u Zapadnoj Evropi uzrokovao je promene u stavu kod preostalih. I poslodavaca i nezaposlenih. Tako da je danas otvoreno pitanje, kome je teže? Poslodavcima da nađu adekvatnog radnika ili radnicima da nađu adekvatan posao?
„Dobro pitanje” – konstatuje jedan od nezaposlenih koji, ipak, nije znao odgovor na njega.
„Nekada je poslodavac neki rekao: možeš, ako ti se ne sviđa, da odeš. Dvadesetoro njih stoji na kapiji da te zameni. Sada je sasvim druga situacija“, podseća Ana Marija Kovač iz kompanije Bomaks.
“Nebitno nam je da li ljudi imaju osnovnu školu ili imaju srednju mašinsku – bitno nam je da zna da radi. Nije da je sad baš bukvalno nebitno, ali nije od presudnog značaja”, opisuje trenutnu situaciju Suzana Bajić iz ljudskih resursa kompanije Tatravagonka Bratstvo.
“Svi koji teže da se zaposle, oni teže da imaju maksimalne plate, plafon plate, a poslodavci da bude što mlađa radna snaga”, zapažanja su nezaposlenog Stipana Godara.
“Ako nisu zadovoljni, posle mesec dana traže drugi posao, ponuda posla je mnogo velika. Tako da je mnogo teže jednom poslodavcu da zadrži radnika. Poslodavac ne može odmah u startu da da nekom radniku ne znam koju zaradu dok se taj neko ne uhoda, ne obuči na radnom mestu i očekivanja nezaposlenih lica supostala malo veća nego što je realno”, iznosi svoja iskustva direktorka Filijale Nacionalne službe za zapošljavanje u Subotici Verica Vujadinović.
“Ti ljudi koji žele da se zaposle ne žele da budu tretirani kao da su nešto niže od tih poslodavaca i onda samim tim mislim da je svim građanima teže da nađu posao s obzirom da ne žele da se osećaju tako. Treba da postoji, ajde da kažem, prijateljski neki odnos između preduzetnika i radnika”, smatra Teodora Trbović, koja je takođe nezaposlena.
Dok se to ne desi, Srbija će biti primorana da, paradoksalno, nastavi sa uvozom radne snage. Iz onih zemalja kojima je Srbija – zapad.