U Srbiji se juče ponovo prosipalo mleko. Na protetestima ispred Ministartva poljoprivrede proizvođači iz cele Srbije tražili su premiju od 20 dinara, subvencije od 40 000 dinara po grlu, minimalnu otkupnu cenu koja ne može biti niža od proizvođačke.
Na slične zahteve, pre četiri dana, ministarka poljoprivrede u svom kabinetu pozitivno je odgovorila proizvođačima iz Banata. I dok se poljoprivrednici iz različitih udruženja međusobno optužuju za političu ostrašćenost, stočni fond opada, a mlekare spuštaju cenu i otkazuju otkup.
Da li su veća izdvajanja za stočarstvo, koja je najavio i predsednik, dovoljna da ovaj sektor opstane, za RTS govori Žaklina Stojanović, dekan Ekonomskog fakulteta.
Da li su zahtevi poljoprivrednika opravdani. Da li je to dovoljno da u situaciji u kojoj smo sada, održimo mlečno govedarstvo?
Zahtevi proizvođača mleka su sigurno realni imajući u vidu poslednja dešavanja i na svetskom tržištu. Ovde pre svega mislim na činjenicu da je došlo do povećanja cene stočne hrane. Ukoliko posmatrate subvencionisanje premije za mleko, sigurno se može reći da su one u ovom trenutku na nezavoljavajućem nivou, što se proizvođača tiče.
Jedan konkretan podatak – ako uzmete cenu litre mleka, poljoprivrednik bez subvencija u toj ceni učestvuje sa svega četvrtinom, 75 posto cene tog mleka podele prerađivači, mlekari i trgovci.
Povećanje subvencija će samo kratkoročno dovesti do rezultata. Ali dugoročno posmatrano treba pomagati stvaranje institucionalnih veza između primarne proizvodnje i prerađivača – to se radi kroz marketing ugovore, kroz ugovore o proizvodnji – to su ugovori koji se ne koriste uopšte u našoj praksi, a poznati su u svetu.
Šta smo naučili iz ove situacije ako znamo da su se male mlekare ponašale mnogo korektnije prema proizvođačima, da su mnogo manje smanjile otkupnu cenu, nisu kao velike mlekare koje su se vezale za uvozno mleko otkazivale u potpunosti otkup?
Normalno je da male mlekare imaju na neki način bolju vezu i drugačije se ponašaju od velikih mlekara koje su čisti tržišni igrači.
Sutra ako se ne isplati proizvodnja mleka oni će jednostavno prestati sa proizvodnjom. Treba svakako subvencionisati izgradnju malih prerađivačkih kapaciteta.
Koliko je proizvodnja sirovog mleka strateški važna za državu. Da li je proizvodnja mleka samo proizvodnja mleka ili ona generiše i neku višu dodatu vrednost?
Hrana je i socijalna i ekonomska, ali i političko-bezbednosna kategorija. Kada pričamo o hrani i ceni mleka ovde konkretno, onda pričamo i o svima nama kao potrošačima. Šta se dešava u ekstremnim situacijama kada vi ne možete da dođete do sirovog mleka. Kad ste prinuđeni da samo iz sopstvenih izvora bazirate proizvodnju za vlastito stanovništvo.
E to su upravo te situacije u kojima se razmišlja na dugi rok, to znači da svoju proizvodnju treba da baziramo na razvoju sopstvenih poljoprivrednih proizvođača. U ovom trenutku su sektoru mlečnog govedarstva imamo oko 116.000 gazdinstava.
Preko 80 procenata su mali proizvođači, porodični, tradicionalno usmereni farmeri. Preduzetnički usmereni farmeri čine svega 13 procenata.
Činjenica je da je mleko iz EU jeftinije ne samo zato što imaju veće subvencije već i zbog toga što tamošnji farmeri mogu da koriste GMO hranu za stoku. Da li smo dovoljno uradili na marketingu da je Srbija zemlja bez GMO, pa da na osnovu toga naši proizvodi na svetskom i evropskom tržištu dobiju veću cenu?
To svakako ne. Ako se izabere put kao što se izabrao vezan za ne GMO proizvode, onda to podrazumeva kompletno drugačiju strategiju koja je vezana za brendiranje hrane koja dolazi sa ovih prostora.