Stopa privrednog rasta Srbije trenutno je najviša u Evropi, zbog čega i nije toliko nelogično da naša zemlja bude u samom vrhu i po porastu zarada. Ipak, istina je da su i kod nas, posmatrano međugodišnje, u drugom tromesečju ove godine, u odnosu na isti period lane, plate rasle nešto brže od rasta BDP-a. Domaći rast produktivnosti u tom periodu dosegao je četiri odsto, za razliku od recimo Rumunije u kojoj je zabeležen rast BDP-a od 0,8 odsto ili Bugarske gde je taj rast bio 2,1 odsto. Međutim, u drugom kvartalu ove godine u odnosu na taj period u 2023, i u Rumuniji i u Bugarskoj zabeležen je pad međugodišnje ukupne proizvodnje, dok u Srbiji tog pada – nema. Naša zemlja zabeležila je rast međugodišnje proizvodnje od 1,4 odsto, što je bio još jedan dobar razlog za podizanje zarada.
– Kod ovih zemalja rast plata je bez pokrića u rastu BDP-a. Postao je već trend koji se ustalio i koji je svakako neodrživ na duže, s ovakvom dinamikom privredne aktivnosti, pogotovo u pojedinim sektorima kao što je industrija, gde je u poslednjim mesecima zabeleženo drastičnije smanjenje proizvodnje. A plate rastu, i to dvocifreno, što nije normalno. To je sve posledica inercije, potreba da se nadoknadi propušteno. U nekim ekonomijama postoje i strukturni problemi, manjak zaposlenih, pa je to pokušaj da ponude nešto više, čim postoji nedostatak radnika – nabraja ekonomista Ivan Nikolić, iz Instituta društvenih nauka.
I u Srbiji je, recimo, prosvetnim radnicima ponuđena dvocifrena povišica plata – 12 odsto. To jeste visok procenat povećanja zarada, smatra Nikolić, ali on ipak odgovara rastu domaćeg BDP-a.
– I mi pokušavamo da nadoknadimo propušteno, da nivo tih zarada dosegne nivo proseka ukupnih zarada u Srbiji. Ipak, ne treba tome da pristupamo neodgovorno, da u relativno kratkom roku pokušamo da nadoknadimo to što je ranije propušteno. Jer, to može skupo da nas košta, upravo u pogledu ovoga što beleže zemlje u okruženju – dodaje on.
Kao primer nerealnog postupanja navodi Rumuniju u kojoj nema utemeljenja u realnoj ekonomiji.
– Na primer, plate u Rumuniji (prosek je oko 1.180 evra) dostigle su nivo zarada u Hrvatskoj (prosečna neto plata oko 1.250 evra). Kod njih sve postaje krajnje neodgovorno, pa i dalje imaju najvišu inflaciju, a jedinim delom to je posledica nekontrolisanog podizanja zarada i pokušaja da se nadoknadi jaz u standardu – objašnjava Nikolić.
S druge strane, dugoročni trend kretanja zarada u Srbiji je uporediv sa susednom Bugarskom, koja je od 2007. članica EU. Prosečne bruto zarade u Srbiji od 2017. rastu istim tempom kao zarade u Bugarskoj. Pri tome je i njihov nivo podudaran.
– Srbija želi da bude članica EU, ali evroskeptici bi na osnovu ovoga s pravom mogli reći da nam standard ne bi bio bitno veći i da je drugačiji pristup briselskih institucija procesu proširenja – navodi on.
Pitanje je da li Srbija može da nastavi da „gura” zarade zaposlenih istim tempom i nadalje. Nikolić dodaje da je trenutni međugodišnji domaći realni porast BDP-a 4,2 odsto, ali na to treba nadovezati i deflator BDP-a, pa se dobija nominalni rast koji je dvocifren.
– Ipak, ključna stvar je da imamo realni porast BDP-a, koji je i te kako osetan, a ove zemlje iz okruženja ga više nemaju, a beleže tako visok rast plata. Kod nas nema toliko velikog odstupanja, iako ono postoji i može da se uoči. Ono nije neodrživo u ovom trenutku, ali za ubuduće, plate moraju da prate realnu dinamiku ekonomije. Ne mogu da rastu u dugom roku mimo realnog rasta ekonomije. To je neodrživo, jer bi nas ekonomija preko drugih mehanizama, pre svega, preko visoke inflacije, širenja spoljnotrgovinskog deficita, odnosno deficita tekućeg bilansa i pritisaka na devizni kurs vratila brzo na staro. Time bi se poništila jednokratna korist koju smo pokušali da ostvarimo – objašnjava Nikolić.
Da Srbija nije u istoj startnoj poziciji kao ostale zemlje Evropske unije i one iz okruženja, smatraju predstavnici sindikata.
Zoran Mihajlović, sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata, napominje da je naša startna osnova niža od zemalja u okruženju.
– Njima je povećanje zarada za pet odsto nominalno mnogo veće nego naših 10 odsto, jer je naša startna pozicija niža nego što je u EU. S druge strane, kod nas potrošačke cene i potrošačka korpa rastu u mnogo većem procentu nego u Evropi. Kupovna moć nam je sve niža, dok je tamo stabilnije tržište, tako da ima dosta opravdanja za to što ovde više rastu zarade nego tamo, iako nam ni ovo povećanje plata nije dovoljno – kaže Mihajlović.
On ipak smatra da „guranje” velikih zarada može da izazove samo dodatno štampanje novca i dodatno zaduživanje. Saglasan je sa ekonomskim stručnjacima da baš zato državna politika u tom pogledu treba da bude umerena i izbalansirana.
– Ako bi plate previše rasle, one bi samo nominalno rasle, ali ne i realno, jer bi inflacija to sve mogla da anulira kroz neki period. Zato nam je potrebna izbalansirana politika, da svaka mera prati tržište rada i radne snage, da uopšte privreda bude u balansu i da nema većih odstupanja – navodi Mihajlović i zaključuje da nam „velike pare ništa ne znače ako sa njima ne možemo ništa da kupimo”.