SRBIJA, EKONOMIJA, BUDŽET I IZAZOVI Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta u autorskom tekstu za “Blic Biznis”

Uz snažno usporavanje privrednog rasta, došlo je i do velikog ubrzanja inflacije. U oktobru je rast cena (na godišnjem nivou) dostigao 15 odsto, s tim što su u okviru njega cene hrane u proseku porasle čak 23 odsto – što naročito ugrožava životni standard najsiromašnijih građana Srbije. Na sve to, građani moraju da izdvajaju ogromna sredstva za pokrivanje gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora. Dok se o prirodi gubitaka Srbijagasa može diskutovati, glavni uzrok problema u EPS-u je katastrofalno loše vođenje ovog preduzeća u prethodnim godinama. Pojednostavljeno rečeno, Srbija sad za kupovinu struje plaća milijarde evra drugim zemljama koje nisu urušile svoj elektroenergetski sistem kao mi.

Energetska javna preduzeća, dakle, trenutno su ubedljivo najveći problem budžeta Srbije, a možda i čitave domaće ekonomije. Još krajem 2021. poreski obveznici dali su skoro 500 miliona evra za finansiranje Srbijagasa, a onda su budžetski troškovi za EPS i Srbijagas gotovo eksplodirali. U 2022. iz budžeta im je neposredno obezbeđeno 1,3 mlrd evra, a Srbijagasu je država preko toga dala garanciju na zaduživanje od 200 mln evra koje ovo preduzeće ne može da vrati (pa se sad i taj kredit otplaćuje iz budžeta).

Finansijska “krvarenja” EPS-a i Srbijagasa nastaviće se i 2023. godine. Novi budžet predviđa oko 1,2 milijarde evra direktnih troškova za ova preduzeća, a pored toga omogućava im i uzimanje milijardu evra novih kredita uz garanciju države. Kad se sve to sabere, ukupan trošak neuspešnih javnih energetskih preduzeća koji se ispostavlja građanima Srbije je reda veličina od čak 3,5 milijarde evra – i to pod pretpostavkom da se od 2024. više neće generisati novi gubici.

Iako su građani Srbije vlasnici javnih preduzeća i, na kraju, i plaćaju njihove ogromne gubitke – oni o tome nisu dovoljno detaljno i tačno obavešteni. U budžetu se sredstva za gubitke EPS-a i Srbijagasa uglavnom kriju iza velikih opštih stavki, poput “Nabavke finansijske imovine za sprovođenje ekonomskih politika” – bez bilo kakavog objašnjenja ili detaljnijeg razbijanja agregiranih podataka. To onda ne pruža nikakav uvid koliko tačno sredstava ide EPS-u, koliko Srbijagasu, za koje namene će se ta sredstva potrošiti, kako su njihovi gubici nastali i slično.

Ni mi u Fiskalnom savetu ne dobijamo te informacije, pa ih onda uz veliki trud skupljamo iz posrednih izvora. Umesto da daju konkretne podatke, državni zvaničnici rashode za EPS i Srbijagas uopšteno nazivaju troškovima energetske krize i opravdavaju ih globalnim rastom cena energenata. To bi onda trebalo da sugeriše da za njih uopšte nema domaće odgovornosti, što je, međutim, daleko od istine.

U korenu EPS-ovih gubitaka leži krah njegove proizvodnje i to nema veze sa svetskom krizom. Da EPS nije katastrofalnim greškama u upravljanju doveden u takvu poziciju, on ne bi morao da uvozi velike količine skupe struje i posledično ne bi generisao ogromne gubitke. Gubici EPS-a u 2021. i 2022. ukupno iznose oko milijardu evra, a nastaviće se, u manjem obimu, i u 2023. godini.

Neposredan uzrok kraha EPS-ove proizvodnje i potom ozbiljnih finansijskih teškoća je veliki pad u kvalitetu uglja koji se koristi za proizvodnju struje. Rezervi uglja, naravno, u Srbiji još uvek ima dovoljno, ali EPS je „zaboravio“ da u prethodnim godinama investira u otvaranje novih kopova u Kolubari kako bi zamenio stare kad se oni iscrpe, što se upravo i desilo. Sve to moralo se unapred predvideti i gotovo je neshvatljivo kako je do ovakvo trivijalnog, ali skupog propusta uopšte moglo da dođe.

Sad Vlada radi na dva fronta kako bi ublažila proizvodne probleme EPS-a, ali i smanjila njegove finansijske gubitke. U proizvodnom delu, uvozi se kvalitetniji ugalj (čak i iz Indonezije) i onda se on meša sa lošim kolubarskim lignitom koji je trenutno ispod tehničkog minimuma za rad TENT-a. Toj smesi se onda dodaje i mazut da bi mogla da sagoreva. Ovo, međutim, nije održivo rešenje jer poskupljuje proces proizvodnje, generiše veliko zagađenje vazduha, a nije ni efikasno, jer EPS i pored velikog uvoza uglja ne može da proizvede ni izbliza dovoljno da zadovolji domaće potrebe za električnom energijom.

Urgentno smanjivanje finansijskih gubitaka EPS-a sprovodi se relativno snažnim povećanjem cene električne energije na domaćem tržištu. Nakon septembarskog poskupljenja od 11 odsto (opšte povećanje cene od 6,5 odsto, uz korekciju troškova za podsticaj proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora od 4,5 odsto) uslediće dodatno povećanje cene struje za domaćinstva za 8 odsto od januara 2023. godine. Vlada je istovremeno podigla gornju granicu za cenu struje koju EPS može da naplaćuje privredi sa 75 €/MWh na 95 €/MWh. Kad se sve to uzme u obzir, prosečna cena električne energije na domaćem tržištu biće u 2023. za preko 20 odsto veća nego što je bila u 2021. godini. To je nesporno veliko poskupljenje, kako iz ugla potrošača, tako i iz ugla dodatnih prihoda koje će EPS ubirati. Zato će gubici EPS-a u 2023. znatno da se smanje, ali ni to neće biti dovoljno da se potpuno suzbiju – sve dok ne počne eksploatacija novog rudnika uglja u Kolubari što se teško može očekivati pre 2024. godine.

Iako bi EPS s otvaranjem novog rudnika trebalo da od 2024. ostvaruje profit, njegova reforma nikako ne bi smela da se svede samo na otvaranje novog rudnika uz poskupljenje cene električne energije. Naime, lignit iz kog Srbija dobija skoro 70% električne energije dugoročno nije održiv energent i EPS pod hitno mora da se uključi u proces energetske tranzicije. Za to je neophodno pokretanje novog investicionog ciklusa, ali i stabilni profiti preduzeća odakle bi se sve to finansiralo.

To Vladi nameće još jedan zadatak u 2023. godini – da po svaku cenu spreči da potencijalni profit EPS-a od poskupljenja struje iscuri kroz brojne pukotine u njegovom poslovanju, što se u prošlosti već dešavalo. A to konkretno znači da se mora napokon rešiti problem viška zaposlenih, uspostaviti racionalan sistem plata, da se uklone brojna preduzeća-pijavice koja na različite načine isisavaju novac iz EPS-a, da se izbrišu tragovi korupcije u javnim nabavkama, da se reši problem krađa struje i prevelikih gubitaka na mreži i dr.

Kad je Srbijagas u pitanju, veličina njegovih finansijskih gubitaka uporediva je sa EPS-om, ali su mu problemi drugačije prirode. Za razliku od EPS-a, koji bi morao sam da proizvodi dovoljne količine električne energije za domaće tržište, Srbijagas praktično sav gas koji prodaje mora da uvozi. Gubitak Srbijagasa onda nastaje zbog toga što preduzeće gas trenutno uvozi po skupljoj ceni nego što ga prodaje – a to je opet posledica odluke Vlade da ograniči povećanje finalne cene gasa na domaćem tržištu.

Fiskalni savet je takvo održavanje netržišnih cena gasa u Srbiji ocenio kao načelno lošu politiku. Druge uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope to po pravilu nisu radile. Cena gasa koju plaćaju domaćinstva u CIE u proseku je već skočila za oko 80 odsto, dok je prosečna cena ovog goriva za privredu porasla skoro trostruko u odnosu na period pre energetske krize.

Opravdanje koje se može čuti u javnosti da bi povećanje cene gasa za privredu ugrozilo konkurentnost domaće privrede jednostavno ne stoji – jer su u drugim evropskim zemljama, s kojima se naša privreda takmiči, cene gasa već snažno porasle. Zapravo, ovakvom politikom građani Srbije neopravdano finansiraju ekstra profit velikog broja preduzeća.

Uzmimo, na primer, kompaniju HBIS group (nekadašnja Železara Smederevo), čiji godišnji troškovi za gas iznose oko 30 mln evra. Ovo preduzeće bi svakako moglo bez problema da plaća pravu, znatno veću tržišnu cenu gasa, tim pre jer je u 2021. ostvarilo profit od oko 200 mln evra. Nema razloga stvarni trošak gasa umesto HBIS-a zapravo plaćaju svi građani Srbije. Slično se može zaključiti i za cenu gasa za domaćinstva.

Nije ekonomski opravdano da umesto domaćinstava koja taj gas troše, njihove račune plaćaju svi građani Srbije. Ovako su se građani koji su priključeni na gas nepravedno našli u boljoj poziciji od onih koji se greju na drva, ugalj, ili druge energente čija je cena pratila tržišna kretanja – jer njima niko plaća povećane račune za grejanje. Umesto ekonomski pogrešnog principa da svi građani Srbije plaćaju netržišne cene gasa na domaćem tržištu, opravdano je da cena gasa bude tržišna a da se pomogne samo onim domaćinstvima koja su objektivno socijalno ugrožena i (eventualno) specifičnim preduzećima, po jasnim i objektivnim kriterijumima.

Autor teksta je Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta

Želite da vam “Blic Biznis” donosi najnovije i ekskluzivne informacije o ekonomiji i dešavanjima u svetu biznisa, da čitate o uspesima i padovima srpskih privrednika, ali i poslovima koji u Srbiji i svetu donose novu eru u biznisu. Postanite i vi deo kluba koji čini desetine hiljada menadžera. Prijavite se na newsletter i na mejlu očekujte najaktuelnije i najekskluzivnije informacije.

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com