SVI DETALJI PRIVATNOG ŽIVOTA SINIŠE MALOG Ovo o njemu niste znali: “Evo šta sam u loži Rolan Garosa rekao Hilari Svonk”

Foto: Aleksandar Dimitrijević, privatna arhiva, David Silpa/UPI/Profimedia / RAS Srbija

Moj najveći ponos, pored profesionalne i akademske karijere, su moje troje dece koja me svakim danom uveravaju da su na dobrom putu da postanu časni, dobri, pošteni i vredni ljudi, i to je ono što me, kada se pogledam u ogledalu, uverava da sam uspeo u najvažnijoj ulozi u životu.

To u intervjuu za “Blic” kaže Siniša Mali, ministar finansija, svodeći umesto državnog, svoj životni bilans, o kome retko priča, a ovog puta napravio je presedan. Otkrio nam je između ostalog da li je zaljubljen, šta se dešavalo na Rolan Garosu sa glumicom Hilari Svonk, ali i o svom odrstanju, devojkama, Americi, spornom doktoratu, značaju sporta i najlepšim uspomenama iz svoje mladosti.

Pošto su one najvećim delom vezane za gimnazijske dane, razgovor nije vođen u ministarskom kabinetu već u V beogradskoj gimnaziji, koju je završio i gde je pored stečenog znanja uspeo da postavi i temelje nekih životnih postulata, poput onih da i u porazu i pobedi treba biti dostojanstven. To je naučio upravo u fiskulturnoj sali ove škole, baveći se raznoraznim sportovima, a da je i danas u zavidnoj fizičkoj kondiciji, pokazao je na gimnastičkim spravama.

To je uradio na naš zahtev i bez adekvatne opreme ali ni to nije bila prepreka da pokaže da mu i mnogo mlađi mogu pozavideti na spretnosti.

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija

Gospodine Mali, pokazali ste veliku spretnost na gimnastičkim spravama. Vaše slike iz detinjstva, na kojima ste nežan plavušan sa loknama, nisu obećavale da će kondicija i fizička spremnost biti vaš zaštitni znak. Da li je sport taj koji je zaslužan za to?

– Da,jer je sport moja prva ljubav. Počeo sam sa plivanjem,posle otišao na tenis, karate, došao i do nekog pojasa. Onda sam rešio da treniram atletiku,a do pred kraj fakulteta i odlaska u Ameriku na školovanje bavio sam se gimnastikom. To sam radio i u hali V gimnazije i želim da vam zahvalim što ste dali ideju da je obiđemo jer sam tu proveo najveći deo svoje mladosti.

Siniša Mali

Foto: Ustupljene fotografije

Siniša Mali

U detinjstvu su vas roditelji zvali Kika, sumnjate li da su vam taj nadimak dali jer su umesto dečaka želeli devojčicu?

Nadimak su mi dali zbog boje i oblika kose odnosno loknica koji sam imao. Sigurno nije zbog toga što su hteli devojčicu umesto dečaka. Te lokne su kasnije nestale a promenila se i boja kose ali ono što se nije promenilo je da sam završio OŠ “Starina Novak”, za koju me vezuju najlepše godine detinjstva i V gimnaziju, iz koje nosim najlepše uspomene iz mladosti. Razgovaramo u kabinetu fizike, s obzirom na to da mi je razredna predavala fiziku. U avgustu smo proslavili 30 godina mature i setili se naših druženja ali i problema koje smo pravili.

Koje probleme su imali vaši roditelji sa vama i vašim bratom , da li ste bili nestašni i da li je bilo tuče među vama?

Bili smo veoma nestašni i stalno smo se tukli. To nije bilo nimalo prijatno za roditelje.

Ko je pobeđivao?

Ja sam bio uspešniji u sportu, i mislim da sam ja u tučama pobeđivao više nego on, mada bi moj brat rekao suprotno.. Ali to je bilo i drugačije vreme gde su i tuče bile deo igre jer nismo imali internet i mobilne telefone. I vrednosti su bile različite, sada je sve drugačije a ja moje klince učim da što manje vremena provode na telefonu, a više na sportskim aktivnostima.

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija

Imate li utisak da danas zbog telefona i interneta fali interesovanje dece za knjigu?

To nije utisak, to je stvarnost. Moja prva knjiga je bila “Hiljadu zašto, hiljadu zato” a kupili su mi je baka i deka. Sadržaj je za mene bio otkrovenje jer sam u njoj mogao da nađem odgovore na pitanja koja su me interesovala. Od ranog detinjstva do danas, pokušavao sam da saznam više i nikad nisam bio zadovoljan postignuitim. To je jedna od mojih karakrernih osobina koja me i danas drži i nije se promenila.

Da li se promenio vaš stav da je bilo teže završiti V gimnaziju nego Ekonomski fakultet?

– Nije. Postoje tri stvari koje V izdvajaju od ostalih gimnazija. Da bi je upisali morate da budete izuzetan đak. Takvim đacima predavali su i strogi profesori. Sećam se profesora srrpskog jezika Ivana Pipla ali i drugih, koji su bili potpuno posvećeni svom poslu, pa u takvoj atmosferi nije bilo primereno da budete poslednji u bilo čemu. I tu je na kraju sport kao tradicija gimnazije gde smo naučili da je život i pobeda i poraz.

 Ministar i direktorka V gimnazije

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija

Ministar i direktorka V gimnazije

Pored sporta i muzika je bila deo vašeg života. Da li su te dve stvari bile mamac za devojke?

– Moram da kažem da sam ja bio uvek odličan sa prosekom 4,54 . Nekada bi mi bilo prgledano i kroz prste. Pored sporta i knjige u to vreme sam i aktivno svirao, imao sam bend “Nismo mi indijanci”. Devojčice jesu volele gitaru i sport ali i mi smo voleli da ih jurimo.

Da li ste uspeli da stignete do one koja vam se sviđa?

– Mislim da nisam baš bio uspešan u tome.

Foto: RAS Srbija

Niste povukli šmekersku liniju na ujaka za koga ste rekli da je bio mamac za devojke?

Jeste bio šmeker i on mi je kupio gitaru ali ja nisam bio tako uspešan kao on sa devojkama jer je on svojim duhom, izgledom i gitarom uspevao da potpuno promeni atmosferu i privuče žene. Kupio mi je gitaru u Vasinoj ulici, pa sam zbog njega i završio muzičku školu, a nakon toga napravio bend. Zatim sam dobio i električnu gitaru. Ljubav prema muzici je potekla od ujaka.

Od koga je potekla ideja da upišete Ekonomski fakultet?

– Od oca, koji je u to vreme imao svoju privatnu firmu, koja je bila jedna od prvih u Jugoslaviji. I nisam pogrešio jer sam svoj maksimum dao i dobio na Ekonomskom fakultetu. Bio sam student generacije na trećoj godini da bi po završetku studija dobio i nagradu za najbolji diplomski rad.

Čini se da su vas studenti i profesori više upamtili po odelu i kravati, koje ste nosili na predavanju, i sedenju u prvom redu nego znanju?

– Uporedo sa studiranjem radio sam i u firmi svog oca. Tamo su važila pravila u odevanju odnosno na posao se dolazilo u odelu i sa kravatom.Pošto sam sa posla dolazio na predavanja,nisam imao vremena da se presvučem a uglavnom sam i kasnio pa je slobodnih mesta bilo samo u prvom redu. Nije to bilo prijatno da ste tako obučeni jer su me studenti gledali kao da sam pao s Marsa.

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija

Zašto niste naučnu karijeru nastavili na Ekonomskom fakultetu već u Americi?

Posle završenog fakulteta i dalje sam radio kod oca. Izašao je konkurs u Dilojitu i ja sam bio primljen. Posle dve godine rada, postao sam Ron Brown stipendista, na Washington University smer finansije (Master of Business Administration diploma). U međuvremenu sam prijavio i magistarski rad, koji je proglašen najboljim na Ekonomskom fakultetu. Tokom studija u Americi sam radio kao asistent na pet predmeta iz oblasti poslovnih finansija, a nakon studija sam primio nagradu kao najbolji student u oblasti finansija, kao i nagradu da sam medju 10 odsto najboljih studenata na top 20 poslovnih škola u SAD te godine.

To je bila velika čast za jednog malog dečka koji je iz Srbije došao u Ameriku,jer je učio ruski umesto engleskog, i nadmašio mnoge i dobio priznanje Delta-gama- sigma kao jedan od top 10 posto najboljih studenata. Kao izuzetan student na univezitetu, sa još trojicom kolega, predstavljao sam univerzitet i na takmičenju najboljih timova u oblasti finansija. Naš tim je dobio prvu nagradu a ostavili smo iza sebe i Harvard i druge univerzitete.

Zašto ste se posle takvih uspeha u Americi vratili u Srbiju?

Ovde je moja kuća i želeo sam da pomognem sa znanjem koje sam stekao u Americi ali i radom u Njujorku i to u kompaniji koja je najveća na Vol stritu. Iz Amerike otišao sam u Prag, gde sam bio deo tima koji je savetovao češku vladu u prodaji Škode Folsfagenu. Ta, ali i druge transakcije i projekti u kojima sam učestvovao, su bili neviđeno iskustvo. U Beograd se vraćam januara 2001. i u tom trenutku imam 29 godina.

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija

Tako mlad dolazite u Agenciju za privatizaciju. Ima li vaših tragova u lošim privatizacijama koje vam spočitavaju politički protivnici?

Bio sam direktor jednog od sektora a ne fukcioner. Ali to je danas sve politika. Tamo sam ostao godinu i po dana i dao sam svoj doprinos početku privatizacije. Nakon toga odlazim u privatni sektor gde ostajem sve do 2012. godine. Bavio sam se konsaltingom, savetovanjem u oblasti finansija i u tom periodu sam dobio novu diplomu Chartered Financial Analyst, i bio sam prvi Srbin sa tim zvanjem. Prošle godine sam dobio još jednu dezignaciju i stekao zvanje Chartered Alternative Investment Analyst (CAIA).

Dobili ste sve te američke diplome ali ste ostali bez one srpske, doktorske, jer vam je Sent UB poništio. Gde ste napravili grešku?

– Oni mogu političkom voljom da vam oduzmu jedan papir ali moje znanje ne mogu.

Foto: A. Dimitrijević / RAS Srbija

Šta to znači, da borbu nastavljate?

Da, jer je to dug prema mom dedi koji je želeo da ja dođem do doktorskog zvanja jer ga niko u familiji Mali nije imao.Ulaskom u politiku sve je postalo sporno pa i moja doktorska disertacija. Poštujem odluku Senata ali ću se ja boriti do kraja jer znam da moj rad ima naučnu težinu. Verovali ili ne, ne postoji čak ni zahtev za ocenu mog doktorata.Zato verujem da pravda važi i za mene kao i za sve ostale građane Srbije i da će pobediti.

Kada se pogledate u ogledalu, u kom delu svog života vidite da vam prezime Mali ne odgovara jer ste napravili veliki uspeh?

Ono što me čini velikim su moje troje dece. Trudim se da neki svoj sistem vrednosti ugradim u njih da bi bili pošteni i skromi ali i uspešni ljudi.

Kod kog deteta prepoznajete vaše osobine i da li je devojćica miljenica ?

Naravno da je devojčica favorit. Ona kada me pogleda ja tu padam. Strogoća za nju ne postoji. Što se tiče sinova, stariji Teodor je povukao neke osobine na mene. Tu mislim da je studiozan odnosno da ulaže dosta napora da dođe do rezultata. Mlađi, Viktor, neozbiljnije prilazi svemu i uspeva sa manje rada da da rezultate. Ponosan sam na njih a i oni na mene iako im nije lako jer moraju da čitaju razne stvari o svom ocu.

Da li su čitali ili gledali dešavanja na Rolan Garosu 2016. godine kada su vas mnogi svetski i domaći mediji povezali sa glumicom Hilari Svonk jer se činilo da vam je razgovor sa njom bio interesanttniji od dešavanja na terenu?

– Ja nisam znao da sam na televiziji a nisam ni video pozive koji su mi stizali da pitaju šta se dešava. Ostavio sam telefon i gledao tenis. Tek kasnije kada sam video milione propuštenih poziva, od kojih je nekoliko bilo i od Vučića,

Kako je vama bilo?

Meni je bilo zanimljivo jer sam uživao u razgovoru i Noletovoj igri.

Jeste li pokušali da je osvojite?

– (zagonetni osmeh) Treba prilku iskoristiti u svakom slučaju. Dao sam sve od sebe, a uostalom, ko ne bi? (smeh). U svakom slučaju je to bilo lepo iskustvo. Najzanimljivije od svega je što je ona raskinula sa svojim dečkom Džonom Kamprisijem par dana nakon Rolan Garosa, a to je izazvalo dodatne komentare. Ali najvažnije je da Nole pobedio.

Da li je vama najvažnija ljubav i da li ste zaljubljeni?

Rekao bih da ljubavi u mom životu ima ali ne bih ulazio u detalje. Nije lako bilo kojoj osobi ni samnom ni pored mene. Nije lako kada kroz sve probleme morate sami da prođete. Lepo je kada imate neku osobu sa kojom možete neke stavri da podelite.

Da li vam prođe kroz glavu da žena sa kojom delite svoj život je sa vama zbog moći a ne zbog vas?

Hteli ne hteli u dubini mozga je i to da li su s vama zbog pozcicije koju imate ili zato što joj je prijatno u vašem društvu.

Ispunili ste snove porpodice da budete gradonačelnik i ministar, da li je vaš da postanete premijer?

Nemam takvih ambicija. Ova pozicija koju sada imam je ona koja meni odgovara i za koju imam znanje i to radim. Ako ste nešto čuli, to je dezinformacija.

Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com