Две трагедије које су се догодиле прошле недеље у свега 48 сати трагичне су околности за све и сасвим нове и када је реч о извештавању. Одељење за психологију Филозофског Факултета у Београду, издало је смернице за медијско извештавање после кризних догађаја. Премијерка Ана Брнабић најављује да ће влада за три месеца представити мере како да се на интернету, друштвеним мрежама и на телевизијама смањи промоција насиља.
У кризним ситуацијама трка с временом да се вест објави неретко буде спринт. Баш зато, грешке су неминовне.
“Наши медији нису спремни да извештавају у кризним ситуацијама, ви сте видели такво кршење новинарске етике. Школски пример је оно што смо ми сада видели у медијима, не у свим, али у добром делу медија је кршење етике. Имали сте полуинформација, дезинформација, нетачнх информација. Ово је заиста пример да медији нису положили тест пре свега етике”, истиче Владимир Баровић с Филозофског факултета у Новом Саду.
На тесту је била и публика. Стручњаци је деле у две групе, они који мисле да о трагичним догађајима треба да се извештава на нивоу вести и они који су гладни информација из “часа у час”.
“У закону о информисању има један став који говори о одговорности новинара. Мислим да ми треба законску регулативу која постоји како у образовању тако и у информисању применимо. Тамо се каже, сваки новинар има своју личну одговорност, о чему говори и на који начин, па после тога има неког уредника, па неког главног уредника. Колико разумем постоје и регулаторна национална тела, те ја позивам национална регулаторна тела да раде оно што треба да раде. Наш закон врло јасно говори, шта је то што сме, а шта не сме да изађе у јавност”, указује Драгана Ђурић, директорка Националне асоцијације родитеља и наставника Србије.
Како могу да помогну смернице психолога
Смернице за извештавање дали су психолози. Поједностављивање попут покушаја да се прецизира ментално стање учинилаца, да се окидач види у видео-игрицама за њих је једино стигматизација.
“Нажалост овакви догађаји немају једно једино објашњење или један једини узрок. Мислим да је важно и потребно да то јавно комуницирамо, пре свега ми као представници струке, али и такође у сарадњи са новинарима да покушамо да спречимо такво извештавање зато што оно у овој ситуацији неистинито и такође штетно”, сматра психолошкиња Маша Вукчевић Марковић из Одељења за психологију, Филозофског факултета.
Искуство немачких медија
У извештајима о масакрима који су починили малолетници немачким медијима у центру пажње су жртве. Не излазе са детаљима о учиниоцима и начину на који су припремили злочин. То се видело и пре месец и по дана када је Немачку потресла вест да су две девојчице од 12 и 13 година на смрт изболе школску другарицу.
“Тада је већина медија чак избегавала да објави иницијале ових девојчица, већ су искључиво користили изразе попут тринестогодишњакиња, ученица или само дете. И сам тужилац, који је једини био надлежан да износи било какве податке истраге, инсистирао је на томе да што мање података објави”, преноси Ненад Радичевић, извештач РТС-а из Немачке.
Мере Владе за смањење промоције насиља
Премијерка Ана Брнабић најављује да ће влада за три месеца изаћи с мерама – како да се на интернету и на друштвеним мрежама, које су пре свега и на првом месту проблем, а онда наравно и на телевизијама смањи промоција насиља.
“Оне неће бити лаке и неће бити једноставно те мере имплементирати. Ми ћемо дати све од себе да нађемо најбољи могући баланс и најбољу могућу границу да наше друштво учинимо безбеднијим”, поручује Брнабићева.
Трагедије које су се десиле у два дана пробудиле су друштво, које је показало да је шира заједница вољна да помогне.
“Да медији покушају да ставе нагласак на конкретне солидарне акције, које постоје, јер то подстиче осећај наде и охрабрује људе да траже стручну помоћ. То све заједно је блок заштитних фактора који помаже људима да процес опоравка буде успешнији и да се они који су директно погођени трагедијом али и цело друштво успешније опорави”, наглашава Вукчевић Марковићева.
Као најбољи примери – редови за добровољно давање крви, одговор струке на пружање психолошке помоћи.