Серија по наслову и радњи одражава нежну, топлу, породичну причу. Трагање породице која припада средњој класи за давно закопаним златом, заправо је метафора за изгубљене и заборављене универзалне људске вредности. Аутори серије у тим пустоловинама гледаоцима нуде вишеслојни оптимизам.
Појединачно или у тандему, супружници Павићи већ слове за непревазиђене телевизијске ствараоце, а што је у ново, назови постмодерно доба на пољу у којем делују, скоро па изузетна реткост. Уколико изузмемо техничке детаље на које Павићи и немају значајан утицај, може се без претеривања њихов рад назвати: познавање сржи друштва!
Од Врућег ветра до Јунака нашег доба поменути аутори баве се нама, односно карактерима ликова што се дословно срећу у свим сферама друштва. И то готово без и једне једине грешке када је реч о начину живота појединаца, али и “сукоба” између представника руралне и урбане средине и то јесте заиста несвакидашње достигнуће вредно дивљења.
Парадоксално, а истовремено и апсурдно делује да се њихови поједини јунаци свакодневно појављују у јавној сфери било где у Србији; ти врли стручњаци показују све аномалије које Павићи од смрти Јосипа Броза до данас исмевају.
С друге стране, творци серија што годинама снимају као на траци, натерали су гледаоце да поједине Павићеве (анти)јунаке без иједне позитивне карактеристике прихвате, заволе и да им понекад чак и завиде.
Средња класа у вртлогу транзиције
Серија Породично благо снимана је од 1998. до 2002. године, с паузом у време бомбардовања Србије, а без претходног сагледавања тог периода, односно времена које серијал третира и миљеа одигравања радње, не може се ваљано сублимирати уметничка вредност овог дела.
Наиме, у друштвено и економски тешком, транзиционом периоду из социјализма ка капитализму, у центар збивања у претходно опробаном методу смештена је београдска породица, елитни представник средњег сталежа.
Из ставова њених чланова сежу погледи на свеукупне промене у друштву, а чини се да је породица, као главни фактор радње израженија, наглешенија и осетљивија него у осталим њиховим радовима.
Ту засигурно има и забелешки оне, назовимо је, епохе што се окончавала у периоду када је серија снимана. Међутим, виспренији гледаоци уочавају да управо због приказивања огољене стварности, али и оптимистичких надања, Павић и сарадница на сценарију, његова супруга Љиљана, кроз ово дело делују визионарски – замишљено над прошлошћу, као и над неизвесном будућношћу, свеједно – поједничано или породично.
Један слој друштва у транзиционој Србији, она нестајећа средња класа, већ годинама, рекло би се, проживљава сцене из Породичног блага, без обзира што су приватизација (на српски начин) и капитализам одавно већ реалност; стиче се утисак као да је поменути део друштва ретроактивно преточен у ликове из поменуте серије, па и не чуди што Радио-телевизија Србије свако мало понуди тренутак опуштања уз знан редослед реплика, јер актуелност је увек важна медијима.
Суштински сегмент о пропадању, односно нестајању средње класе у бившој Југославији исказује се већ у првој епизоди. Један од чланова породице Златко Гавриловић испијајући нес кафу, док његова мајка Валерија, адвокат, припрема судску одбрану, отац Гаврило се дотерује за одлазак на посао у фирми где је финансијски директор, сестра Биљана испробава хаљину за велику матуру, а најмлађи брат Бебан се усавршава учећи енглески језик; упитан, да млађем брату појасни шта је то middle class Златко каже:
– Средње жалосно, Бебане.
– Како жалосно?
– Па средњаци, разумеш, ни тамо ни ‘вамо, оно нит’ смрде, нит’ миришу. Само да не штрче негде, да случајно не пишају уз ветар… И мирно да спавају, то је главно! Јао, како Шекспир има лепо за њих, Хамлет баш каже то супер: ”Спавати, мирно сањати’. То је њихов главни животни идел, разумеш!?
И све би након овог Златковог објашњења било такозвано „сољење мора” да се сцена из породичног дома није преселила испед, а потом и унутар приватне компаније чији је власник Гаврилов побратим Јанко Јанковић Листер.
Тиме су Павићи истакли пренаглашену, отужну стварност у којој се истиче контраст живота поштеног Гаврила који возећи „југо 45″ одлази код побратима по новчани зајам, а овога среће у новом „пајеру”.
Актуелност драмског сукоба
Свака епизода и кадар понаособ у Породичном благу захтевају усредсређеност и пажњу, мада се због глумачких бравура неретко занемарује порука проистекла из неке реплике.
Рецимо, прва епизода је у много чему једна од најзанимљивијих, у њој се гледаоци не упознавају само и искључиво са главним јунацима и радњом серије, као што је то случај са многим другим телевизијским остварењима снимљеним последњих неколико деценија. Поред многобројних интересантних детаља прожимају се и четири од пет елемената драме, једино се расплет, занатски, догађа у последњој.
Експозиција, заплет, кулминација и перипетија почињу доласком Бисеније Гавриловић са вереником Милорадом Јанковићем и оцем Трајком Гавриловићем у породични дом брата Гаврила. Све се завршава или заправо тек почиње када Златко изгуби коверту са, из очеве фирме позајмљених, 20.000 марака на киоску брзе хране.
Крај серије и драмски расплет дешава се, рекло би се, у помало филмско-идиличном тону: деда Трајко и најмлађи унук Братислав проналазе ћуп са закопаним породичним благом који решава све њихове невоље и након чега почиње нови живот породице Гавриловић.
Но, у поменутој уводној епизоди приказан је и читав драмски сукоб који се прожима током 62 епизоде колико садржи серија. Најчешће уз две супротстављене стране одвија се броба „добра и зла”.
На дијаметрално супротним странама су припадници средње класе и они који желе више, интелектуалци и они интелигентни, а лењи, затим супростављање градске елите и човека из руралне средине, потом управљача, тј. менаџера и (не)поштених радника, а у свему томе има и одвајкада присутног генерацијског јаза.
У оваквој констатацији ствари, серија Породично благо не упада у очи плиткоумних и не замера се дубокоумнима, ако уопште постоје једни и други, јер ионако обе стране у свему, а у годинама након краја серије траже и виде само забаву.
Ако се неко и упркос разумевању детаља запитао на концу свега – чему репризе, одговор је посве једноставан. Репризираће се Породично благо док год постоје они које интересује шта ће се десити у следећој епизоди, како би се меланхолично присетили неке од претходних реприза.
Репризираће се док год Горан Брандо Гагић не пронађе ангажман у иностраном фудбалском клубу посредством менаџера Лабуда Стојановића, док год Листер и Газда Језа желе на продаји спортисте да зараде, репризираће се док год Стојковићи долазе у престоницу, трбухом за крухом, док год разне Баба Роске ординирају у јавном простору.
Репризираће се док год је Гаврила Гавриловића и његове породице, Валерије, Златка, Биљане и Братислава, деда Трајка и Бисеније, са све вечитим студентом Kоканом и лопужом Мићом.
Биће још Породичног блага у репризном термину, јер дух Гаврила и даље прати друштво у којем живимо, радимо, стварамо, лажемо, крадемо, подмићујемо, варамо, сплеткаримо…
Павићи су се у свим серијама до сада бавили већинским делом друштва, притом обухватајући сваги сегмент, односно подсистем у држави приказавши егзактно и концизно све добре и лоше стране тих делова.
На крају крајева, велика већина грађана у Србији данас проживљава последице приказане у Породичном благу и из тог разлога радња серије је и даље актуелна.
Као антипод представљеној идеји оличеној у телевизијском делу на крају сваке епизоде чује се песма Срце породично која улива оптимизам помешан с (не)познатом носталгијом док музика Корнелија Ковача одзвања у ритму речи: „Чекамо зору да нам сване, бојимо маштом сиве дане“.