Осам дана прошло је од парламентарних, покрајинских и локалних избора, а утисак је да је ситуација напетија него пре седам дана, дан после гласања. Како све то може да се заврши, има ли простора за компромис, која је улога међународног фактора?
Историчар Дејан Ристић рекао је у емисији Око да ситуацију пре свега посматра са забринутошћу и да апсолутно нема ни разлога, ни повода, ни оправдања за било какав чин насиља, без обзира на то ко га врши.
“Живимо у демократској држави где свако може да изрази свој став, да изрази своје негодовање у јавном простору и то ништа није спорно. Ми имамо многодеценијску традицију јавних протеста, дакле никоме не може да ускрати то право, нити то право ускраћује”, каже Ристић и истиче да насиље не решава ништа већ само изазива ново насиље и анимозитете у друштву.
Професор Факултета политичких наука Душан Спасојевић каже да студенти који протестују просто осећају прилично велико незадовољство, које нису сигурни како да артикулишу и сад траже начине како да то ураде, а да опет то буде неки аутентичан њихов глас и да задрже неку дистанцу у односу на политичке партије и политички протест.
Спасојевић сматра да незадовољство студената има два нивоа.
“Један је оно што се десило на изборима, оно што они сматрају неравноправним изборним условима и изборном крађом. С друге стране, једно уобичајено младалачко незадовољство и нервоза, очекивали су другачије резултате и онда је, мислим, то довело до овакве реакције”, објашњава Спасојевић.
Да ли је “хладни грађански рат” почео да се греје
Писац Мухарем Баздуљ каже да је највише забрињавајуће то што је полако почело “да се греје” оно што је новинарка Љиљана Смајловић пре неколико година назвала “хладним грађанским ратом”.
“Та поларизација је нешто што је јако, чини ми се, опасно. Ту ја не бих ни једну, условно речено, од ове две стране лишио критике. Ту би морало да дође, мислим, до спуштања лопте са обе стране, јер ово како сада ствари стоје, каква је атмосфера у друштву, ово не може да иде на добро“, сматра Баздуљ.
Ристића брине то што је позив за вршење насиља стигао, каже, од појединих народних посланика.
“Мислим на господина Јовановића, који је у једном тренутку позвао на насилно заузимање здања Скупштине града”, додаје Ристић.
Пре свега, истиче, треба исцрпсти све елементе правне државе пре него што се каже – ми нисмо задовољни тиме и онда идемо да изразимо неки јавни протест.
Шта је била идеја опозиције у недељу увече
Спасојевић оцењује да је идеја опозиције у недељу увече била да направе једну малу симболичку победу и да заузму или да уђу у зграду градске скупштине и да тиме кажу да резултати нису какви су проглашени, већ да можда они имају већину или да треба поновити изборе.
“Али опозиција има тај тактички проблем, као и студенти, како да артикулише незадовољство. Ми смо видели у претходним изборним циклусима да законске процедуре и приговори не дају пуно резултата, пре свега зато што изборне комисије раде на принципу већине. Видели смо да се оне препоруке које дају ОДИХР, ОЕБС, међународне организације, стручна заједница, не усвајају. И онда је опозиција на неки начин погурана ка неким ванинституционалним елементима борбе”, сматра Спасојевић.
Ристић сматра да су “болна безидејност, потпуна хетерогеност, прилична хаотичност” у коалицији “Србија против насиља” произвели на крају оно што се десило синоћ испред и унутар Скупштине града.
Власт у Београду, Несторовић као кингмејкер
Што се тиче будуће власти у Београду, Спасојевић сматра да је одлука у договору Бранимира Несторовића и садашње власти.
“Али не могу сада рећи ништа друго од онога што сам рекао у изборној ноћи. То је да је господин Несторовић напросто много ближи властима и да ће он у договору с њима процењивати шта да раде. Ако буде одговарало да он буде нека врста излазне стратегије за понављање избора, онда ће тако бити. Ако буде неких других стратегија, онда ћемо имати већину. Мене рецимо забрињава што је господин Несторовић рекао да им се нуде неки шестоцифрени износи за неке ствари. Тако да то говори мало и о атмосфери у каквој се налазимо, али он је кингмејкер у договору са Вучићем“, оцењује Спасојевић.
Има ли доказа о неправилностима
Ристић истиче да се, по питању навода о неправилностима на изборима, труди да буде објективан без обзира на то што је био на листи “Србија не сме да стане“ као ванстаначка личност.
“Дакле, ја нисам видео доказ. Један једини доказ. Не значи да не постоје, али није презентовано у јавности у тој мери да ја као обичан грађанин то могу да уочим и да разумем“, каже Ристић.
Спасојевић сматра да је оно што је Црта саопштила, укључујући статистичку анализу, која је вероватно превише компликована за ширу јавност, довољно да се направи истрага или независна истрага.
“Дакле, наравно, не постоје те врсте доказа или не могу постојати, као што су 1996. , као што сте сами рекли, бахато мењани изборни записници. Сада је реч, ако је реч о томе, о једном софистицираном процесу који је трајао и припремао се неколико недеља раније. И мислим да нико не може имати тако снажне доказе који би били апсолутно необориви и разумљиви широј јавности. Мислим да су сумње врло озбиљно утемељене и да морају да се истраже“, објашњава Спасојевић.
“Разликовати незаконите од неморалних поступака”
Баздуљ сматра да треба разликовати незаконите поступке и кршење закона, од поступака који се могу назвати неморалним и неетичним.
“Дакле, колико ја знам, ви не можете, није кажњиво да ако је неко у бирачком списку, а није се заиста преселио, да он гласа. Док је он у бирачком списку, он сме да гласа”, указује Баздуљ.
Такође, сматра да је потпуно неморално имати две личне карте, док живите на једном мјесту.
“Али знате шта мени смета? Ако је неморално да неко има босанску личну карту и живи у Челинцу, и да има београдску личну карту и живи на Палилули, једнако је тако ненормално да неко живи у Лондону, има британску личну карту, и да је сачувао српску личну карту са Звездаре, да може отићи, јер има некретнину“, објашњава Баздуљ.
Међународни фактор и деведесете – шта значе поруке кључних актера
Спасојевић верује да, што се тиче западних земаља, оне траже меру притиска и меру реакције.
“Имамо и Стејт депармент, који позива да се истраже евентуалне изборне нерегуларности. Имамо Хила, који делује да је афирмативнији према властима. Мислим да је то игра која се игра већ неко време, али да је сад мало сужен простор. Русија је ту доста занимљив актер. И овај јутрошњи сусрет, који је сад скоро редован након неких проблема и протеста. Али ми знамо да Русија не реагује на тај начин на унутрашње питање и да се никад не оглашава око тога како они разумеју квалитет демократије. Тако да не верујем да ћемо и сад нешто видети на тој питању”, додаје Спасојевић.
Ристић истиче да се “ђаво крије у детаљима”.
“Овде се ради о вербализацији. Уколико посматрате реакције западних земаља, рецимо Сједињених Држава, ту се говори о евентуалним неправилностима. Евентуално. Део опозиције код нас говори о неправилностима, као нечему што је већ само по себи доказано“, указује Ристић.
Баздуљу се чини да у делу јавности постоји претерана склоност аналогијама са деведесетим.
“Врло је важна ствар, нити је ово у смислу врсте изборног процеса упоредиво са 1996. годином, али што још важније свијет није упоредив са свијетом 1996. Дакле, у 1996. су још многи вјеровали у ту идеју да, колико готово сад звучало наивно, али да се Запад искрено залаже за демократске вриједности из неких идеалистичних разлога. Ми сад видимо на милион примера, можемо српске примере да занемаримо, да је то једно од оружја у геополитичком рату које они користе по потреби“, сматра Баздуљ.