Већина тих ствари које се пишу на друштвеним мрежама уопште није тачна, порука је министарке здравља Даница Грујичић, која болне исповести жена о третману у српским породилиштима карактерише као фрустрације. Уз колутање очима на муку новинарке која је прошла голготу рађајући мртву бебу у ГАК „Народни фронт“.
Школски пример како се не треба опходити према жртвама насиља.
Док се чекају резултати обдукције тела бебе из Сремске Митровице, за чију смрт мајка криви лекара, у лавини исповести на друштвеним мрежама жене пишу о страхотама кроз које су пролазиле на порођају, о непружање адекватне медицинске помоћи, о увредама, тарифама… И све то са именима лекара и установа.
Ал’, што рече министарка, ко ће то да провери?
Мук у породилиштима
Већина жена би, логично, волела да чује да у систему има неког ко то хоће да провери. Чак и да је реч о сизифовском послу – а није.
Примера ради, породилиште чије су лекаре жене „оцрниле“ могло би да обавести узнемирену јавност, првенствено бивше и будуће породиље, да ће моментално спровести унутрашњу контролу о начину рада, поштовању етике, приступу пацијенткињама и поштовању њиховог достојанства.
Или, на пример, да уводи анонимну анкету у којима жене, при изласку из болнице, могу да оцене лекаре и особље, без страха да ће јој се светити ако поново падне у њихове руке.
Па, да се на тај начин „искристалишу“ досијеи гинеколога, акушера, бабица, педијатријских сестара… А, онда присмотра, па санкције.
Едукације су део решења, али не и решење
Могли су са неким сличним предлогом да изађу и Министарство здравља и Лекарска комора. Није довољна порука да ће се ствари променити тако што ће ојачати улога Лекарског друштва које, између осталог, лекаре едукује и упознаје са примерима добре праксе.
У перспективи не звучи лоше, али шта ћемо до тада? Шта са онима којима треба директива, а не курс о лепом понашању?
Није акушерско насиље проблем са којим се жене суочавају местимично, повремено, попут преседана. Не траје то ни од јуче, да бисмо се сада ишчуђавали.
Свака жена, ако није доживела, онда познаје макар једну жену која је трпела насиље у породилишту, у тренуцима када је најрањивија.
Колеге знају од кога треба бежати кô ђаво од крста
Није тајна, потврђују то и виђени лекари, да се у сваком породилишту зна ко је какав лекар, од кога треба бежати кô ђаво од крста, ко ће вас вређати док се разапети у положају угинуле згрчене жабе на порођајном столу борите да на свет донесете дете – живо, или мртво.
Зато је неодговорно по аутоматизму позивати жене да именом и презименом пријаве лекара, уколико знамо да, посебно у малим срединама, жене не знају када ће том истом лекару поново „пасти у руке“.
Згодно би било да је неко тим женама објаснио шта их чека након пријаве, ко и како утврђује да ли је било насиља, шта се дешава са лекаром код ког је утврђена кривица, и сл.
Гинеколог-скретничар, иживљавање, коверте, везе…
У одговору система изостали су одговори и на друга важна питања:
– Како смо дошли до тога да се поједини лекари у домовима здравља и не труде да женама савесно воде трудноћу, као да се подразумева да се она води приватно?
– Како ће се прекинути пракса у којој жене траже везу за породилиште, страхујући да ће запасти код неког од озлоглашених лекара? Или да ће се неко из дежурне екипе искаљивати над њима?
– Шта ћемо са тарифама које се приписују појединим лекарима?
– Kако је могуће да многе жене не добијају информације о захватима и процедурама које медицинско особље спроводи током порођаја, ако здравствене раднике на то обавезује Закон о заштити пацијената?
– Можемо ли да обезбедимо да са сваком женом пре изласка из породилишта поразговара психолог? И да психолог буде међу првима који ће доћи код жене чије се дете није родило живо?
– Треба ли код нас и даље да се примењују методе које Светска здравствена организација не препоручује – индуковани порођаји, скакање на стомак, готово незаобилазна епизиотомија?
– Морају ли жене у Србији да пролазе кроз понижавајуће клистирање и насилно бријање, једну од најнепријатнијих процедура припреме за порођај, кроз коју жене у породилиштима широм света не пролазе?
Одбрана лекарске части уместо одговора
Уместо да понуде бар нека решења да одлазак у породилиште за жену не представља додатни стрес – јер не зна шта ће је тамо дочекати – институције су се претходних дана фокусирале на одбрану сопствене части.
Тако смо више слушали о томе да 99 одсто лекара максимално посвећено обавља свој посао, него како ће систем заштитити жену од тог, претпостављам, статистички проверљивог – једног процента.
Жене у Србији знају да сјајних лекара има, у исповестима на друштвеним мрежама помињу се и имена оних које хвале на сва уста. Али шта ћемо са онима који не само да нису за похвалу већ су срамота за професију?
Мајке не смемо ућуткивати
Није емпатија оно што се очекује у болници, већ професионалци који поштују достојанство пацијенткиња – за шта их и плаћамо.
Оне које на свет доносе нови живот не само да имају право, већ и заслужују породилиште које неће само у теорији бити „срећно место“. Посебно у земљи која муку мучи са наталитетом.
Након година и година ћутања и страха, жене су скупиле храброст да проговоре о насиљу оних којима су повериле и сопствени живот и живот свог детета. У тим исповестима, јасно је и лаику, има елемената и кривичних дела.
Зато их не смемо ућуткивати.
Смемо ли да им верујемо – питање је које не треба постављати. Право питање је – чија је дужност да све то провери?