Иако је Апелациони суд у Београду коначно, после шест година, пресудио извршиоцима и налогодавцу за паљење куће новинара Жиг инфа Милана Јовановића, годину између два Светска дана слободе медија новинари у Србији памтиће најпре по ослобађајућој пресуди Апелационог суда у Београду окривљенима у случају убиства Славка Ћурувије из 1999. године.
Српско правосуђе показало је институционалну немоћ да казни убице новинара и њихове налогодавце.
Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) одбило је да преузме случај убиства новинара Вечерњих новости Милана Пантића, 16 месеци након што је добило списе предмета из јагодинског тужилаштва. ТОК је тако предмет практично вратио на почетак.
У години између два Светска дана слободе медија навршило се и 30 година од нерасветљене смрти новинарке Дуге Радиславе Даде Вујасиновић. После 30 година наступила је апсолутна застарелост гоњења за кривично дело убиства.
У 2023. години УНС је евидентирао укупно 140 случајева претњи, притисака и напада. Негативан тренд наставио се и у 2024. години, а о томе говори податак да је у прва три месеца УНС забележио 33 случаја угрожавања новинара и медија.
Притисци су углавном долазили од јавних функционера и представника политичких странака, који су новинаре вређали, дискриминисали и “објашњавали” им како треба да изгледа новинарски рад, па је тако председник Привеременог органа Града Београда од краја 2023. године одлучио да не одговара на питања новинара Н1 и Нове С.
Са претњама и пристицима су се на почетку године суочавали и новосадски новинари. Извештавајући о протесту грађана који подржавају суграђанку, чије је троје деце одлуком надлежних органа било измештено из примарне породице, новинарске екипе доживеле су вербално насиље и ометање рада.
Председница Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Ана Лалић Хегедиш добила је претње смрћу дан након коментарисања на телевизији плана за градњу цркве близу Штранда у Новом Саду.
Осим вербалних претњи било је и физичких напада на новинаре и медијске екипе. Новинарку портала Ин медија из Инђије Верицу Маринчић физички је са задатка удаљио припадник обезбеђења у згради Општине.
Ако се овим нападима додају недовољно ефикасно реаговање надлежних органа и лош економски положај медијских радника, јасно је зашто и овог 3. маја морамо рећи да је тешко бити новинар у Србији.
У првој години спровођења пројектног суфинансирања по новом Закону о јавном информисању и медијима сведоци смо недопустиве праксе локалних самоуправа да за ове намене издвајају и до 10 пута мање новца него претходних година и подршку медијима пружају кроз услуге по уговору, избегавајући обавезу да при додели новца уважавају одлуке Савета за штампу и РЕМ-а.
Савет РЕМ-а и ове године показао је да се Закон о електронским медијима може без последица заобилазити. Ни после више од четири месеца РЕМ није објавио резултате мониторинга о извештавању комерцијалних телевизија за време изборне кампање иако, према информацијама до којих је дошло Удружење новинара Србије (УНС), овим подацима располаже.
И овог 3. маја морамо се осврнути на онемогућавање новинарског рада колегиници Светлани Вукмировић и колеги Анђелку Утјешановићу којима је, и у години за нама, забрањиван улазак на КиМ.
И после 20 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији, сведоци смо скандалозног извештавања сајта Радио-телевизије Косова (РТК) на српском и албанском језику који и даље кривотвори чињенице и нетачно обавештава јавност о чињеницама о овом догађају.
РТК је поновио на свом сајту лажну вест од пре 20 година да су се тројица албанских дечака утопила у реци Ибар “док су бежали од групе српских младића” која је била окидач за избијање насиља у ком је убијено 19 људи, уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба.
Организатори конференција за новинаре и састанака званичника и ове, као и ранијих година, више пута су грађанима на КиМ ускраћивали превод на српски језик.
Годину између два Светска дана слободе медија обележила су и драстична кршења Кодекса новинара Србије, нарочито у случајевима великих трагедија које су задесиле наше друштво – масовних убистава у ОШ “Владислав Рибникар” пре тачно годину дана у Београду и дан касније у Дубони и Малом Орашју, као и о случају нестанка и убиства двогодишње девојчице из Бора.
УНС зато тражи:
– Да надлежни органи ефикасно истраже све претње новинарима и медијским радницима и да о резултатима тих истрага редовно обавештавају медије и јавност;
– Да се измени Кривични законик тако да више облика напада на новинаре буде обухваћено кривичном одговорношћу;
– Да се обезбеди ефикасна институционална заштита новинара од притисака носилаца јавних функција, власника медија и других моћника;
– Да се јавни новац праведно расподељује како би се очувао медијски плурализам и омогућило квалитетно информисање грађана;
– Да Министарство информисања и телекомуникација кроз ефикасан инспекцијски надзор контролише да ли локалне самоуправе поштују обавезу и рокове расписивања конкурса за пројектно суфинансирање медија, као и спровођење конкурсне процедуре;
– Да Савет РЕМ-а поштује правилнике које је сам донео, не заобилази Закон о електронским медијима, као и да објави комплетне податке извештавању комерцијалних телевизија за време изборне кампање;
– Да косовске институције и међународна управа на КиМ хитно формирају Међународну експертску комисију ради истраживања убистава и киднаповања новинара и медијских радника на Косову и Метохији од 1998. до 2005. године; УНС тражи да у овој комисији буду и представници новинарских удружења.