“Gledaju nas kao strance”! Plata mi je 750 evra, a kući u Indiju šaljem 400: Evo kako se snalaze na Balkanu

Radnici iz azijskih zemalja sve su vidljiviji na našim ulicama. Oni postaju važni činioci neophodnih proizvodnih i uslužnih delatnosti. Pitanja koja se moraju postaviti su: da li su država i lokalne zajednice spremne da se suoče sa izazovima koje donosi veća migracija radne snage i da li je naše društvo spremno da te radnike prihvati kao ravnopravne sugrađane?

Foto: Robert Getel / Ringier

Mala indijanska kolonija

Odgovor na to pitanje potražili smo u maloj indijanskoj zajednici u Varaždinu koja živi u kući poznatoj po izdavanju, nekada studentima, a sada stranim radnicima.

Svi dolaze iz indijske države Pendžab. Ženski deo živi u posebnom delu kuće, a u muškom delu se najspremniji za razgovor pokazao Sukhvant Singh, koji je najduže u Hrvatskoj i već se pomalo upoznaje sa nama.

Radio je kao učitelj u svojoj domovini, a ovde je došao nadajući se da će uštedeti dovoljno za planirani novi dom. Naime, Sukhvant se oženio prošle godine i mora da mu nije lako da najbolje godine braka provede daleko od supruge.

Nažalost, ovo odvajanje od porodice nije njegov jedini bol. Mnogo su gori one koje mu daje državno zakonodavstvo.

Čvrsto zakonodavstvo ubija čovečanstvo

Sukhvant je u Hrvatskoj od 2019. godine. Prvo se zaposlio u Velikom Bukovcu, a potom je prešao u fabriku tekstila u kojoj radi poslednje tri godine. Kaže da su poslodavci fer i da se prema njemu kao stranom radniku ponaša pristojno. Ipak, plata od 750 evra je zaista mizerna.

Bez obzira na to, Suhvant uspeva da svojoj porodici pošalje 400 evra mesečno, što je neverovatno – Suhvant bi mogao da da kurs našim penzionerima – kako da prežive sa nekoliko stotina evra mesečno.

Osim oskudnog života na koji je osuđen, najviše se žali na imigracionu politiku, odnosno na rigidnu zakonsku regulativu koja im uveliko otežava rad i život, kao što je, na primer, odredba da petnaest dana nakon otpuštanja stranog radnika mora naći novi posao, inače gubi radnu dozvolu.

Njegov ujak Jagroop Sing je pet godina radio za građevinsku kompaniju. Nakon što je propao, u roku od dve nedelje nije mogao da nađe posao, pa je odmah deportovan, kao da je neki kriminalac, a ne čovek koji je pet godina služio ovoj zemlji i društvu.

Ograničavanje radnih dozvola na samo godinu dana je Damoklov mač koji visi nad glavama stranih radnika. Zbog kratkoročnih viza, vlasnici ne žele da im daju stanove u duži najam. Koliko je ova situacija apsurdna, Sukhvant dokazuje na primeru svoje supruge koja nije dobila vizu za posetu mužu, iako nije bilo razloga da joj se ne izda obična turistička viza.

Izložena tržištu i nevoljnoj državi

U pravnom smislu, strani radnici su uglavnom izloženi svim nedaćama neoliberalnog tržišta gde su svedeni na brojke koje proizvode veće brojeve. Sukhvant procjenjuje da u prosjeku sedam od deset hrvatskih kompanija namjerno ignoriše zakonske odredbe i bezobzirno iskorišćava svoje zaposlene neplaćenim prekovremenim radom i drugim kršenjima radnih prava.

Pominje zemljaka kome poslodavac šest meseci nije isplatio platu. Treba li reći da se sudski postupak protiv njega vodi već dve godine?

Pravnu nesigurnost dodatno podstiče postojanje (pre)više agencija za posredovanje pri zapošljavanju koje svoje usluge naplaćuju oko 5.000 evra. Neki radnici često moraju da otplaćuju dugove agencijama godinu ili dve pre nego što počnu od nule. Bolno je očigledna potreba da se njihov rad reguliše.

Sukhvant želi da bude iz Varaždina!

Sukhvant je ovde šest godina i želeo bi da ostane, što je zaista iznenađujuće jer većina pridošlica razmišlja o tome kako da nađe posao u nekoj od prosperitetnijih zemalja EU. Kaže da mu se klima dopada, mnogo više nego u Skandinaviji.

Žao mu je što nema priliku da nauči hrvatski. Sve što su mu rekli iz kancelarije je da ide u školu stranih jezika i da sam plati kurs, što ni on ni drugi ne mogu sebi da priušte.

Na pitanje kako ga Varaždinci doživljavaju, kako se prema njemu odnose, Suhvant je malo razmislio pre nego što je odgovorio, verovatno u želji da nađe što taktičniji odgovor.

Gledaju na nas kao na strance, one koji su došli i koji će otići“, odgovorio je on.

U Varaždinu, kaže, nisu doživeli neprijatnosti, ali da ih i dalje smatraju građanima drugog reda. Tome u velikoj meri doprinosi i zakon o stranim radnicima, koji je navodno u proceduri u Skupštini, ali nikako ne dolazi na red, iako od njegovog usvajanja zavisi sudbina tolikog broja ljudi.

Kakav god da je zakon, on je svakako bolji od sadašnjeg, pa ohrabrujemo parlamentarce sa našeg područja da ulože dodatne napore u integraciju stranih radnika u naše društvo, na obostranu korist.

(Varaždinski)