Искрено, прилично ме замара та прича и не бих ово ни писала да колегиница која има девојчицу од 13 година није добила поруку од њене разредне у којој се родитељима сугерише да не допусте деци да на било који начин учествују у “прослави” Ноћи вештица.
Наравно, уследио је “рат” у Вибер групи. Једни су подржали учитељицу, истичући да је Ноћ вештица “сатанистички празник” који је стигао из мрске нам Америке. Тврдили су да му је циљ да и “нашу православну децу” увуче у то клупко окултизма и декаденције.
Други су поруку дочекали “на нож”. Зашто бисмо деци забрањивали да се маскирају, забављају и раде оно што и њихови вршњаци широм света, питали су огорчено. Шта је лоше у тој безазленој забави у којој деца уживају? Хоће ли костим или мало шминке угрозити темеље православља?
Трећи су ћутали и помало збуњено трљали чело. Шта сад да раде са костимом који су већ купили и како да објасне детету да нема ништа од изласка на маскенбал у локалном кафићу, питали су се док су за славским столом код кумова прослављали Светог Луку.
Родитељске дилеме ме не муче, а искрено, не спадам ни у једну од ове три групе, када је став према Ноћи вештица у питању. Рекла бих чак да је и њихова расправа кренула у погрешном смеру, као и обично код нас.
Нећу вас замарати интернет знањима о овој светковини јер верујем да сте већ чули да порекло вуче од келтских паганских обичаја чији је циљ био сједињавање с мртвима и приношење жртви богу Самхаину, такозваном “кнезу смрти”.
Ноћ, коју су Келти обележавали верујући да ће умилостивити мрачне силе, постала је празник какав данас познајемо, у Америци, под притиском индустрије забаве, култа потрошачког друштва и интереса великог капитала.
Баш онда када је и Божић постао дан у којем се размењују поклони, једу огромне количине хране и путује на егзотичне дестинације. Рођење Исуса Христа мало је коме на памети док купује, троши и једе као да сутра не постоји.
Вера у његово чудесно васкрсење некако се повукла пред ишчекивањем поклона које доноси Ускршњи зека, а посебан феномен постаo је тзв. Дан заљубљених. Коме још пада на памет страдање и одрубљена глава Светог Валентина док се продају тоне цвећа и слаткиша и плаћају романтичне вечере, спа уживања и путовања?
И не, није ни нас, православце, заобишао тај западњачки, потрошачки тренд.
Ни наше крсне славе нису више породична окупљања око иконе, славског колача и жита…како би требало да буде. Одавно су се ти дани у години претворили у гозбе и бескрајно смењивање предјела, салата, сарми, печења и колача. Све ређе су то датуми у којима се слави заједништво и породичне вредности, а све чешће прилика за бесомучне свађе због политике и разних других, обично небитних тема.
Резултат славских весеља често су пијани мушкарци, уморне жене и деца незадовољна поклонима. Да не помињем да су неки почели да “славе” у кафанама.
Верски и сви остали празници и код нас су постали прилика за неумерено трошење и врло често баналне прославе после којих су празни и џепови и душе.
Неће наша деца постати следбеници Сатане ако се маскирају за Ноћ вештица, али неће ништа паметно научити ни ако, ,уместо пријатног породичног окупљања под окриљем свеца заштитника, на слави слушају свађу пијаних гостију.
Можда ће бити радосни ако им за Божић купите нови телефон, али ће их као људе обликовати љубав и пажња коју једни другима поклањате. И Божиће ће по томе памтити. Бар се мени тако чини.
Дакле, није дилема Ноћ вештица или Свети Лука већ умереност, праве вредности и духовна задовољства или конзумеризам, вечита глад и поводљивост.
Додуше, није ми баш јасан смисао гледања филмова страве и ужаса, маскирања у вештице, вампире, ђаволе, костуре и ко зна каква чудовишта, али то је, рекла бих, већ ствар личног избора.