Blic
Bežeći od rata u Avganistanu, put ga je naveo u Srbiju. Nije mogao ni da zamisli da će u zemlji u tranzitu ostati, zaposliti se, a sada i otvoriti svoj restoran.
Foto: Monkey Business Images / shutterstock
Kada je na talasu izbegličke krize 2016. stigao u Srbiju, Kočaj Arjubi (Kochai Aryubi) bežao je iz ratom razorenog Avganistana pod pretnjom talibana.
Sada je u Srbiji već osam godina i priseća se da je put ka njoj bio jako težak. Oni koji nisu odmah nastavljali put ka granicama Evropske unije, smešteni su u prihvatne centre Komesarijata za izbeglice.
– Krenuo sam iz Avganistana do Srbije ilegalno preko mnogih zemalja i bilo je dosta teško. Prvih dana kada sam došao bio sam smešten u hostelu kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Posle nisam imao neki papir i novac pa sam spavao u parku kod fakulteta. Nakon dve nedelje Komesarijat za izbeglice organizovao je prevoz do kampova. Odlučio sam da idem i narednih skoro godinu dana proveo u izbegličkom kampu u Krnjači – priseća se Kočaj.
U proceduru traženja azila krenuo je odmah, a posle devet meseci dobio je radnu dozvolu. Nakon toga odlazi iz kampa u Krnjači i počinje život u privatnom smeštaju.
Azil je dobio 2018. godine. Kako kaže, prvi korak bio je da dovede svoju porodicu u Srbiju i da započne posao. Za to vreme, njegova žena i petoro dece pokušavali su da iz Avganistana dođu do njega.
– Krenuli smo u proceduru spajanja porodice 2019. godine. Prvi put smo bili odbijeni. Ponovo sam podneo zahtev. Nije mi bio cilj da sa porodicom odem negde, želeo sam da ostanemo u Srbiji i to se i dogodilo 2020. godine kada smo dobili vizu za spajanje porodice – objašnjava.
Porodica Arjubi stigla je u Beograd u septembru 2022. godine. Kako kaže, na početku su vize važile šest meseci, a potom su njegova deca dobila stalan boravak.
– Supruga je i dalje na privremenom boravku – dodaje.
Pre dolaska u Srbiju Kočaj je radio u mnogim zemljama – Avganistanu, Pakistanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Rusiji. Imao je građevinsku firmu, a bavio se i automobilima. Dolaskom u Srbiju, promenio je i zanimanje. Sada ima svoju Agenciju za prevođenje. Govori osam jezika. Poslednji koji je savladao je srpski.
– Malo mešam ruski sa srpskim, ali nije strašno – dodaje.
Ovog meseca porodica Arjubi otvorila je restoran hrane za poneti u centru Beograda. Kočaj nije mogao da veruje da će jednog dana otvoriti svoj lokal i to nedaleko od mesta gde je spavao na klupi.
– Prošle nedelje dete, supruga i ja prolazimo pored Ekonomskog fakulteta. Rekoh im, ‘vidite kako se vreme menja’. Kada sam došao ovde spavao sam napolju, a sada je porodica na okupu, živimo lepo, deca idu u školu, a sada smo i restoran otvorili – kaže.
U restoranu hrane za poneti pripremaju se avganistanska jela.
– Nisu nam potrebni ni neki specijalni začini kao što je to u indijskoj ili arapskoj kuhinji. Mi koristimo začine koji se koriste ovde u Srbiji, samo je način pripreme jela drugačiji – objašnjava.
Svi prijatelji, kako ih Kočaj sada naziva, koji su mu pomogli od kako je došao u Srbiju, okupili su se na otvaranju lokala.
– Bilo je ih je oko 70. Spremali smo hranu. Baš mi je bilo drago da vidim koliko prijatelja imam – navodi.
„Porodica bila u šoku kada sam im rekao da ostajem”
Kako kaže, odluka da ostane u Srbiji bila je dobra.
– Moram nešto da kažem. Iskreno, cilj u toku migracije bila je Francuska, ali kada sam stigao ovde i upoznao narod, video prirodu, mogućnost da radim – odlučio sam da ostanem u Srbiji – kaže sagovornik.
Dodaje da mu se sviđa i narod i kultura. „Nije sto posto azijatska, nije sto posto evropska. Znači, po sredini je”, dodaje.
Njegova šira porodica nije bila baš srećna što će Kočaj sa porodicom ostati u Srbiji, sve dok ih nije pozvao u goste.
– Stričevi mi žive u Nemačkoj i Americi. Sestra u Velikoj Britaniji. Kad sam im rekao da ostajem u Srbiji, oni su bili u šoku. Mislim da je za to kriva propaganda u medijima protiv Srbije. Ja sam im govorio da nije tako. Srećni smo ovde, Srbija je Srbija. Nigde nema boljeg života. Rekao sam već, bio sam u mnogim zemljama, ali Srbija je stvarno najbolja. Tek kada su došli u Srbiju, svidela im se. Bili smo na Tari, na Fruškoj gori i dopalo im se – prenosi nam „popravljene” utiske rođaka.
(N1)