Све је почело још у продавници 16. септембра, када су тројица дечака трећег разреда задиркивала десетогодишњег Ј. В. због тога што је био у папучама. Родитељима о томе ништа није говорио, све док га после четири дана исти дечаци нису сустигли на излазу из школског дворишта, када је кренуо кући. Мајка каже да су га опет задиркивали, а онда је уследило гурање, и ту се није зауставило.
“Гађали су га кесом за ликовно у којој је била стаклена тегла, дете је избегло ту кесу. Онда су донели неку грану, покушали су том граном да га ударе, дете је отело ту грану и онда се дешава тај ударац, прво један у главу, дете се окреће и враћа, не ударцем него мислим да гура тог дечака који га је ударио и у том тренутку добија још један ударац у предалу носа”, наводи Тамара Вукосављевић, мајка повређеног дечака.
Епилог – поломљен нос. Из Младеновачке Хитне помоћи, упућен је на Клинику за ОРЛ Клиничког центра Србије, где је оперисан. Отац је исте вечери обавестио школу, а хирург полицију, која је направила извештај. Мајка каже да су им у управи Основне школе “Момчило Живојиновић” рекли да нема потребе да долазе и доносу документацију.
“Нас нико од њих не зове, наше дете нико не зове да дâ изјаву у понедељак да су окренули, да су рекли просто он је био жртва, има тешке телесне повреде, дајте да видимо шта се заправо десило. Не, они то нису урадили. Нама тек у четвртак поподне, значи то је дан пред операцију, стиже на кућну адресу позив од школе да се јавимо у петак у 12.15 са дететом да дамо изјаву. Иако су знали одлично да је дете у петак на операцијоном столу”, додаје Тамара Вукосављевић, мајка повређеног дечака.
Видео-надзор, не покрива део где се догодио инцидент
Милена Мацура помоћник директора ОШ “Момчило Живојиновић” у Младеновцу каже да су родитељи позвани службено.
“Тим је био у уторак, и за петак смо онда просто морали да закажемо тај дисциплински поступак. Они су позвани службено, тако су позвани и други родитељи и други ученици, али није нико ни очекивао да ће они доћи. Њима је одељенски старешина сугерисао да једноставно пошаљу изјаву свог детета, јер је он у суштини сведок тог догађаја”, додаје Мацура.
У дворишту школе постоји видео-надзор и радио је тог дана, али, како кажу, у Управи, не покрива део где се догодио инцидент, који и не припада школи. Родитељи тврде супротно.
Ученици у појачаном васпитном раду, повређени дечак мења школу
У школи кажу да су, пошто су сазнали за инцидент, урадили све што је у њиховој надлежности. Узели су изјаве од ученика и њихових родитеља, а у понедељак је заседао тим за заштиту од насиља и дискриминације, који је донео мере на основу којих је покренут васпитно-дисциплински поступак против три ученика трећег разреда.
“Ученици су у појачаном васпитном раду и друштвено корисном раду и након 20 дана, тако каже закон, директор у сарадњи са одељенским старешинама, психолошко-педагошком службом и тимом налаже, односно успоставља мере за даље”, наводи Милена Мацура помоћник директора ОШ “Момчило Живојиновић” у Младеновцу.
По пријави родитеља, Просветна инспекција је тек данас била у школи да испита шта је урађено поводом напада. Дечак се опоравља од повреде, али питање је како се осећа психички. О томе ће последњу реч дати психолог, код кога треба да иде на разговор.
Извесно је само једно: “Због Јованове безбедности, више се неће враћати у Основну школу ‘Момчило Живојиновић'”, истиче Тамара Вукосављевић, мајка повређеног дечака.
Перуничић: Школа треба да буде безбедно место за свако дете
Студенткиња психологије Елена Перуничић из Уницефа наводи за РТС да школа треба да буде безбедно место за свако дете, те да често имамо тенденцију да санирамо неке последице, а да често, јако мало пажње посвећујемо превенцији да до насиља уопште не дође.
“Оно што ја сада видим у овој ситуацији је да ми често имамо те тенденције да санирамо неке последице, а често јако мало пажње посвећујемо превенцији да до насиља уопште дође. То је оно што је јако важно, уствари нешто на што треба да се фокусирамо. Сада да ли насиља има и како се жртве осећају, свакако да би требало да их подстакнемо да се осећају безбедније и да некако створимо тај сигуран простор за све њих”, каже Перуничићева.
Указује да су често, жртве насиља, она деца која су усамљенија, која имају мањи круг пријатеља, деца која су мање друштвена.
“Што у ствари опет говори о томе колико и вршњачка подршка у ствари игра велику улогу у томе. Родитељи свакако. Међутим оно што у ствари представља проблем јесте баш то што се деца и млади не осећају довољно слободно да о томе причају. И онда и су родитељи често ти који нису свесни у ствари свих проблема са којима се њихова деца суочавају”, каже Перуничићева.
“Млади не знају или се устручавају да потраже помоћ”
Указује да тема вршњачког насиље, постаје горућа међу новим генерацијама, али да се они често устручавају да потраже помоћ од школског психолога или педагога – немају поверења у њих или их је срамота да оду на разговор.
“Млади кажу да оно што њих највише мучи у целој тој ситуацији јесте то што они не знају коме да се обрате, једноставно не осећају се слободно да о томе причају и да потраже помоћ. И када психолог уђе у чионицу да позове неког ђака на разговор, углавном ђаци реагују у складу са тим као да је он начинио неку грешку, као да иде по казни, као да иде тамо да би га психолог мало прекорио”, каже Перуничићева.
Исто тако, додаје, једна девојчица је скоро причала о томе како је на часу физичког ваљда неколико пута била погођена лоптом од стране једне групице дечака и она је смогла снаге да оде и да поразговара са психологом.
“Али јој је психолог одговорио – немој бити превише осетљива, они су се само играли. И сада могуће је да је то заиста ситуација, али некако то даје разлог за то неко повлачење у себе, и просто не даје подршку. И осећај неповерења у институцију која би требало да је заштити”, закључује Перуничићева.