Упозоравали су ме, није да нису, не путује се сад, рискантно је, ратиште… Откуд ратиште, не ратује се тамо, то је Узбекистан. Да, али треба до њега и доћи.
Нисам се дала поколебати. Довољан мотив ми је био када ми је другарица, чим сам јој одушевљено послала поруку: “Сутра летим за Абу Даби, па продужавам за Самарканд”, одговорила: “Дивно, не познајем никог ко је тамо био.”
Уобичајена путна грозница и узбуђење, тог поподнева 2. октобра посебно су увећани. Не због чињенице да су времена несигурна, него због тога што не знам кад и како ћу да се вратим! Први пут испробавам годишњу претплату Wizzair-a All you can fly, купљену летос, која је тек од пре пар дана валидна и која би требало да ми омогући изузетно јефтину карту за све њихове дестинације, али не могу да је резервишем раније од 72 сата пред пут. И не зна се унапред хоће ли уопште бити пуштена у продају за летове који би мени одговарали. Значи, одлазак у неизвесно!
Увек добро организованој хороскопској девици, која све до последњег детаља воли да испланира унапред, потпуно непозната територија! Поготово што би било пожељно да се вратим већ за 6-7 дана.
Авион за Абу Даби дупке пун. Велики број наших људи, раздраганих што одлазе на одмор или посету рођацима. Много је и странаца. Окружена сам веселом групом, која углавном збија шале и смеје се.
А онда, после око два сата лета, зачује се прибрани глас пилота. Обавештава путнике да не може да их довезе до крајње дестинације, зато што је Иран затворио свој ваздушни простор, преко којег на нашој маршрути, мора да се прелети.
Слетећемо, каже, у Јереван! За алтернативне руте, да се избегне Иран, нема довољно горива. Шта и како даље, информација нема. Помислих како ми је баш Јереван био једна од опција за пут. Да ли ми је суђено да на крају ипак тамо одем?
Путници прилично равнодушно прихватају ову промену. Бар они око мене. Шта је, ту је. Тамо негде позади видим да је пометња. Ускоро ћу сазнати зашто.
Босански стјуарт нам појашњава да ћемо вероватно преноћити у престоници Јерменије, компанија ће нас сместити у хотел, а ујутро можда наставити ка Абу Дабију, ако се ситуација побољша.
Шта ћемо ми који треба да наставимо пут? Ако изгубим лет, кад ли ћу тек онда да стигнем тамо? А да се вратим?
Први пут у животу прижељкујем да нас све једноставно врате кући. Додатне компликације ми баш нису потребне.
Млади брачни пар који, као и ја, иде до престонице Тамерлановог царства, у још је већем проблему. Они су цео пут, са повратком, организовали унапред, плаћено све, хотели у Самарканду, Ташкенту и Бухари, карте за воз, повратак авионом, ноћење у Абу Дабију …
Али, ево нових компликација. Са разгласа стјуардеса пита има ли у авиону држављана Азербејџана. Наравно да има. Један од њих је и изазвао поменуту пометњу. Азербејџанцима није дозвољен улаз у Јерменију без специјалне дозволе. Шта ће тек они?
Убрзо се поново оглашава пилот. Дошло је до промене. Не идемо ипак за Јереван. Слетећемо у Кутаиси, у Грузији!
У позадини авиона аплауз и повици одушевљења.
Нова информација је и да се у Грузији нећемо искрцавати. Допунићемо гориво и наставити ка првобитном одредишту.
Не знам да ли да се радујем или да тугујем.
У Кутаисију дреждимо у авиону сат-два. Траже да останемо везани на седиштима, што мало коме полази за руком. Нервоза у стомаку се пење јер, што се дуже задржавамо, мање су шансе да ћу стићи на други лет. Има путника који продужавају за Александрију, чији је лет много раније и којима је већ јасно да у томе неће успети. Од помисли на бесомучно дописивање имејловима са авиокомпанијом у покушају да се замени карта, врати назад, или нађе алтернативно решење, спопада ме мука. Молим Бога да бар стигнем на време на лет, даље сам већ у његовим рукама.
После исцрпљујућих осам сати проведених у авиону, који су због узбуђења зачуђујуће брзо прошли, слећемо у Абу Даби комотних два и по сата пре моје конекције, али ми почетни оптимизам убрзано опада, јер колико год архитектонски напредно и модерно делују Емирати, за неке ствари треба баш много времена. Например да прођете пасошку контролу, и то двапут, јер онлајн чекирање није могуће. Морате да изађете из бординг зоне, чекирате на шалтеру и после поново уђете. Уз мало среће успевам да се домогнем гејта таман на време за укрцавање.
У авиону нас све чека ново изненађење. Када смо се сви сместили и везали, љубазни капетан и ове летелице има за путнике обавештење. Због затварања иранског ваздушног простора, још преговарају са другим контролама лета да би омогућили безбедан прелет и долазак на одредиште. Сваких петнаестак минута нас апдејтује, замоли за стрпљење, понавља да чине све што је у њиховој моћи и да су врло близу решења. И тако нареднa два сата.
Делићем свести и даље желим да ме само врате за Београд, али авантуристички дух и помисао на егзотичне грађевине Шехерезадиног града, бодре ме да истрајем и препустим се судбини.
Апсурдно, али најдуже се чекало на дозволу за прелет из Дубаија.
Најзад кренусмо. После три сата лета и немирног дремања, коначно – Самарканд!
Покушавам да му се препустим, али и даље имам зебњу у срцу. Шта ли ме тек чека у повратку?