Zašto je kafa u Srbiji gorča nego u okruženju? Da li zato što je za prvu jutarnju potrebno izdvojiti sve više novca, jer se od jula domaća kafa na rafovima prodaje za 30 do 55 dinara skuplje. U marketima pakovanje od 200 grama, koje je najtraženije, košta od 209, pa i do više od 424 dinara. Za poslednjih pet godina u Srbiji je kafa poskupela za 46 odsto, što je najveći skok cena u celom regionu.
Poslednje poskupljenje kafe u Srbiji bilo je u julu, a obrazloženo je vremenskim prilikama u Brazilu i skupljim transportom.
Da li su skoku cene doprineli i monopol pojedinih trgovaca, marže i akcize koje na kafu iznose od 108,06 do 405,24 dinara po kilogramu? I da li je svemu tome kumovala i odluka Komisije za zaštitu konkurencije da početkom godine (dakle pre poslednjeg poskupljenja) omogući hrvatskom preduzetniku Emilu Tedeskom, vlasniku „Atlantik grupe”, da kupi „Štraus adrijatik”, čime četiri poznata brenda mlevene kafe – „donkafe”, „grand”, „bonito” i „c kafa” – postaju proizvodi jedne kompanije? Time pokrivaju od 60 do 70 odsto srpskog tržišta domaće kafe.
Da i pored ovako skupe kafe nije kraj daljem skoku cena kažu i u „Atlantik grupi”, ističući za „Politiku” da će najverovatnije, bez daljih cenovnih intervencija, domaće tržište kafe biti suočeno s velikim rizikom da izgubi kontinuitet proizvodnje i da očuva kvalitet, odnosno da uopšte snabdeva tržište kafom, i to imajući u vidu da nabavna cena i dalje raste, kao i da nedostupnost ove sirovine dovodi do dodatnih troškova i poteškoća.
Zakonom o zaštiti konkurencije propisano je da su koncentracije učesnika na tržištu dozvoljene, osim ako bi znatno ograničile, narušile ili sprečile konkurenciju na tržištu i ako bi to sprečavanje bilo rezultat jačanja dominantnog položaja. Dakle, zaključak je da nije kažnjivo ako neko ima dominantnu poziciju, ali jeste ako je zloupotrebljava.
Ako ovakva bojazan već postoji, zar nije logično da se spreče svi oni koji bi došli u poziciju da imaju ne samo dominantan položaj, već i da zloupotrebe tržište, a ne da im se ustupa do 70 procenata tržišta, i to napitka koji je među najprodavanijima?
Upravo je na to nedavno upozorio premijer Srbije Miloš Vučević gostujući u jednoj TV emisiji. Rekao je „da imamo monopoliste kojima su, nažalost, u nekom prethodnom periodu državni organi dozvoljavali da imaju monopol na tržištu. Znate li da kompanija iz jedne susedne države ima monopol, recimo, na kafu u Srbiji? E, to je osinje gnezdo u koje moramo da udarimo kao vlada, kažem, udarimo figurativno. Bez obzira na to ko koga voli, ne voli, podržava, poznaje, ne poznaje, moramo da pokrenemo to pitanje. Na spisku proizvoda čije cene bi trebalo preispitati su kafa, medicinska sredstva i lekovi koji nisu na pozitivnoj listi, ali i kozmetički proizvodi.” Vučević je dodao da nije u redu da neki podižu cenu tri, pet ili sedam puta.
Ovo ne čudi, ako se zna da su marže na kafu u velikim trgovinskim lancima u Srbiji 20,8 odsto i prema analizi Republičkog zavoda za statistiku spadaju među najviše marže na prehrambene proizvode. Tako se na rafovima trgovinskih lanaca u prestonici 200 grama pržene kafe koju ne proizvodi „Atlantik” može kupiti po ceni od 209 dinara, dok je najjeftinija kod ovog proizvođača 259, a cena ide i do 424 dinara, što je razlika od čak 215 dinara.
Upitani da prokomentarišu da li je ovde reč o monopolu hrvatskog proizvođača, iz Komisije za zaštitu konkurencije za „Politiku” kažu da su učesnici „Atlantik” i „Štraus” u toku prijave koncentracije zajedno imali 42–47 odsto tržišnog udela. A u okviru toga, na tržištu proizvodnje i veleprodaje domaće mlevene kafe u Srbiji, njihov zajednički udeo iznosio je 60–70 odsto (tačni tržišni udeli su zaštićeni podaci kao poslovna tajna).
Takođe je uzela u obzir postupak ispitivanja povrede konkurencije učinjene u periodu 2014–2021. Komisija navodi da se koncentracija ne može realizovati bez ispunjenja uslova – da „Atlantik grupa” otuđi fabriku u kojoj se prerađuju i prave proizvodi od kafe, uključujući nepokretnost na kojoj se nalazi ova fabrika, opremu i mašine koji su neophodni za navedenu delatnost. Drugi uslov je da ne obnavlja ugovore o proizvodnji kafe pod privatnim robnim markama za druge učesnike na tržištu i da u roku od pet godina ne zaključuje nove ugovore. Treći uslov je da u narednih pet godina dostavlja opšte uslove prodaje i da je izveštava o ukupnoj količini i ceni uvezene sirove kafe, proizvodnim kapacitetima i stepenu iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta „Atlantik Granda” i „Štraus Adrijatika” u Srbiji, godišnjoj količini proizvodnje tradicionalne (domaće) pržene kafe u proizvodnim kapacitetima, ukupnoj količini i veleprodajnoj ceni prodate tradicionalne pržene kafe, kao i o podacima o izvozu.
Na pitanje šta se događa ukoliko „Atlantik” ne ispuni ove uslove, iz komisije kažu da ako u roku ne osigura dezinvestiranje poslovanja, poverenik za prodaju će u roku od 15 dana nakon njegovog isteka dostaviti obaveštenje o neuspešnom dezinvestiranju i o svim merama preduzetim u cilju dezinvestiranja. Ukoliko komisija utvrdi da su preduzete sve razumne mere za dezinvestiranje, može da dozvoli produženje roka za dodatnih šest meseci („dodatni rok za dezinvestiranje”). Tada će „Atlantik Grand” morati da prihvati cenu koju ponudi kupac.
Komisija može pokrenuti ponovni postupak ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti zbog povrede uslovnog odobrenja koncentracije ili učinjene povrede konkurencije ako se tako nešto desi. Dva ugovora o proizvodnji robne marke bila su zaključena na rok od jedne godine i oni su do sada istekli, objašnjavaju.
Sudeći po čestom povećanju cena kafe, prosečan kupac bi mogao da zaključi da bi komisija trebalo da iskoristi ovlašćenja i preispita svoju odluku.
Iz „Atlantik grupe” bez odgovora na pitanje da li njihova kafa najskuplja
Na pitanje da li je u Srbiji najskuplja kafa koju proizvodi upravo „Atlantik grupa” i ako jeste, zbog čega je to tako (zbog marži, akciza, PDV-a…), nisu nam direktno odgovorili. Isto tako, nisu odgovorili ni na to kolike su njihove marže i kolika je prodaja kafe, kao i da li su oni ti koji diktiraju cene na policama. Umesto direktnog odgovora, pravdaju se da je kafa u maloprodaji poskupela u čitavom regionu i šire, te da je, uz konstantan rast cene sirovine na svetskom tržištu, nemoguće trajno apsorbovati rast troškova. To onemogućava održivo poslovanje. Ukupan nivo neophodnog poskupljenja znatno je manji od ukupnog rasta stvarno nastalih troškova, što znatno utiče na profitabilnost i poslovni rezultat „Grand kafe”. Nejasno je zašto se kao ključni faktor koji utiče na razliku u ceni „Grand kafe” navodi da ona poseduje proizvodne pogone na tri tržišta. Na tržištima Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, gde imamo lokalne proizvodne pogone, nije reč o izvozu iz Srbije i proizvodi koštaju u skladu s ukupnim operativnim troškovima na tim tržištima. Da li to zapravo znači da su ukupni troškovi u Srbiji veći nego u okruženju? Ako je to objašnjenje, što su, pretpostavlja se, znali i pre zahteva za ukrupnjavanje tržišta, pitanje je zašto su se proširivali. Jer, niko od ovako velikih kompanija ne kupuje tržište da bi propao. Naprotiv.
Iako u odgovoru kažu da oni kao proizvođač ne određuju konačnu maloprodajnu cenu kafe u trgovinama, ne odgovaraju na pitanje ko je određuje. Dodaju da značajan uticaj na formiranje maloprodajne cene imaju stope PDV-a, akciza, carine i trgovačkih marži, koje se razlikuju među tržištima. Imajući u vidu da nabavna cena kafe i dalje raste kao i da nedostupnost kafe dovodi do dodatnih troškova i poteškoća u poslovanju, jasno je da proizvođač na sebe preuzima veći deo poskupljenja. Dugoročno, to je neodrživo za sve aktere na domaćem tržištu kafe. Najverovatnije, bez daljih cenovnih intervencija, domaće tržište kafe je suočeno s velikim rizikom da izgubi kontinuitet proizvodnje i da očuva kvalitet, odnosno da uopšte snabdeva tržište kafom.
Zatvorili pržionicu posle 50 godina
Jedan od prvih malih proizvođača koji su pržili kafu u Beogradu, a koji je posao pokrenuo još u staroj Jugoslaviji, kaže da je morao da prekine ovu tradiciju dugu 50 godina. Od kada se ukrupnilo tržište i jedan od proizvođača dobio „sve na tacni”, mi mali nismo više imali šta tu da tražimo. Upropastili su nas. Prvo nikome nije bilo jasno kako je mogao po niskim cenama da uvozi naveliko tolike količine kafe. Pokušali smo da saznamo da li ga je neko oslobodio plaćanja državnih dažbina. Pošto odgovora ni od koga nije bilo, mnoge male pržionice poput moje morale su da se zatvore, priča ovaj stari kafedžija.