Кристофер Хил, амбасадор Сједињених Америчких Држава, у протеклих седам дана говорио је на чак три економска догађаја, а његово обраћање најављено је и на још једној конференцији која окупља представнике српске привреде. У разговору за Око магазин, Кристофер Хил је одговарао на питања откуд одједном толико интересовање америчког амбасадора за економију, али и да ли долазак америчких инвестиција у нашу привреду има и неку политичку цену.
Господине Хил, чини се да Србија постаје све атрактивнија за амерички бизнис. Представници Америчке Централно-европске асоцијације пре неколико месеци посетили су Србију, састали се са представницима наше власти, да бисмо након тога сазнали да желе да инвестирају у енергетику и ИТ сектор. Шта је сада Србију учинило атрактивнијом за америчке инвестиције?
– Америчким фирмама је најважније то што ће Србија пре или касније, не знамо тачно кад, али Србија ће пре или касније бити у Европској унији. Знам да многи Срби брину да ли ће се то икада десити, али америчке фирме верују да ће Србија бити у Европској унији. И кад погледате мапу, а то је важно за све, видећете да је Србија на веома добром месту. Ако овде изградите неку фабрику, веома сте близу Европске уније, а ускоро ћете и бити у Европској унији.
Мислим да је положај Србије веома важан. Друга ствар је то што је Србија позната по веома доброј радној снази, посебно по технолошки писменим младим људима. Aмерички ИТ сектор због тога прилично заинтересован за улагање у Србију. Видимо много улагања у технолошкој области, и то толико да Србија сад има највећи обим размене услуга са Сједињеним Државама, више него са било којом другом земљом. Упркос томе што смо веома далеко, на другој страни Атлантика, постоји много разлога за сарадњу и очекујем да се она појача у будућности.
Америчка улагања у Србији су око четири милијарде долара. То није много у поређењу с неким другим земљама. Шта сте чекали толико дуго?
– Сједињене Државе улажу на много различитих места. Имамо много инвестиција широм света. Мислим да америчке фирме гледају да ли земља има будућност, да ли има законе и процедуре. За бизнис су неопходни стабилност и јасна правила игре како би наше фирме радиле.
Србија је много напредовала у тој области и мислим да америчке фирме то виде. Тај број од четири милијарде ће у будућности расти и мислим де ће Сједињене Државе постати велики улагач у овој земљи.
Политичко условљавање овде је увек разлог за забринутост. Знате да је утисак српске јавности да амерички новац увек долази уз неку политичку цену. Постоје ли неки политички услови, као што је спровођење Охридског споразума или чланство Косова у Уједињеним нацијама, као што сте рекли пре неколико дана?
– Мислим да америчке фирме не постављају политичке услове. То нису државне фирме, то су приватне фирме. Мислим да ћете видети да америчке фирме имају веома разнолике управне одборе и њихови чланови од менаџера фирми желе да чују зашто улажу у одређену земљу. “Чули смо да тамо има проблема, чули смо да та земља има проблема са суседима…” То су питања каква они постављају.
Ја то не бих посматрао као условљавање, већ као жељу америчких фирми да знају да ће то место бити мирно и да неће морати својим деоничарима и управним одборима да објашњавају зашто се њихова очекивања нису испунила. То нема везе са условљавањима, већ са добром пословном праксом.
Видите ли Отворени Балкан као добру прилику за америчке фирме? Зашто Отворени Балкан нема подршку Европске уније, Немачке на пример?
– Не могу да говорим у име Немаца. Али могу да кажем да су Отворени Балкан и концепт Отвореног Балкана и бољих односа у суседству изузетно важни. С пословног становишта – ако отворите фабрику у земљи Х, можда ћете желети да тржиште те фабрике буде веће од те земље и да обухвати више земаља.
Мислим да су идеја Отвореног Балкана и Берлински процес сличне иницијативе. То јест, ако имате фабрику, требало би да вам буду отворена тржишта више земаља, не би требало да ваши камиони стоје на границама чекајући да добију печат на неком комаду папира, требало би да могу само да прођу.
Мислим да је зато Отворени Балкан веома важан концепт јер он увећава тржиште.
Како то изгледа у поређењу са Берлинским процесом? Сваки такав интеграциони пројекат који олакшава и убрзава регионализацију је добра идеја. Мислим да Србија у томе има посебну одговорност, јер је велика у поређењу с неким другим земљама Балкана. Мислим да Србија мора помоћи неким од тих земаља да превазиђу историјско наслеђе и недостатак поверења. И кад се то уради, а убеђен сам да ће се то десити, мислим да ће оваква иницијатива бити корисна не само за Србију, већ и за све њене суседе.
Улагање у инфраструктуру је кључно за Србију. “Бехтел-Енка” гради Моравски коридор, али било је жалби да је тај конзорцијум био једини понуђач. Је ли то конкурентно?
– Наравно да јесте! Знам понешто о Моравском коридору. Занимљиво је што ту није реч само о изградњи пута и постављању асфалта на земљу. То је огроман грађевински подухват, јер извођачи радова покушавају да спрече евентуалне поплаве и настоје да Морава постане пријатељ пољопривредника, а не њихов непријатељ.
У то се улаже огроман труд и мислим да је сјајно што ћете имати тај пут. Могу замислити та села и њихове становнике чија деца сад живе у Београду. Та деца ће сада захваљујући ауто-путу моћи да доведу своју децу код бабе и деде на недељни ручак и да стигну да се врате у Београд у недељу увече. Тај пут доноси много добрих ствари.
Али ја хоћу да нагласим да је то много више од пута, то је пројекат на коме се изводе радови на регулацији водених токова и многи сложени грађевински подхувати.
Што се тиче питања ко је био понуђач, то су биле фирме које могу да изведу те радове, а америчка фирма “Бехтел” је свакако способна за то.
Хоће ли то променити перцепцију да и Американци у Србији могу да направе добар пут, а не само Кинези?
– Не желим да отварам некакав рат градитеља ауто-путева. Сигуран сам да кинеске фирме граде добре путеве, нећу то да оспоравам. Верујем да ће Срби бити веома задовољни “Бехтеловим” ауто-путем и мислим да многе земље треба да се фокусирају на инфраструктуру, јер морате бити веома конкурентни другим земљама.
И кад фирме погледају Србију и упореде је с неком другом земљом, занимаће их постоји ли инфраструктура. Мислим да Србија данас има веома солидну инфратруктуру ако погледамо пут који од Београда води све до Грчке; то је одличан ауто-пут. Моравски коридор спаја исток и запад Србије. И многи други путеви се граде у Војводини. Да не помињем потребу за широкопојасним интернетом и другим појединостима које долазе.
Зато мислим да се Србија фокусира на праве ствари и то свакако привлачи пажњу и улагања америчких фирми.
“Рио Тинто” је члан Америчке Централно-европске пословне асоцијације и тужио је Србију због заустављања њиховог пројекта “Јадар”. Да ли ви као амбасадор подржавате тај пројекат?
– Као прво, не бих да се мешам у тај спор усред судског процеса. Рећи ћу само да ће народ Србије одлучити о томе како жели да организује своју привреду. Жели ли привреду засновану на рударству, јер у Србији је много рудника, а неки од њих су кинески, као Бор, где се експлоатише руда бакра.
Да ли ћете отворити рудник литијума? Мислим да Србија мора имати на уму да јој треба веза са савременом привредом, не везе са прошлошћу, већ везе са будућношћу, јер Србија ће вероватно већ 2024. почети да производи свој први електирчни аутомобил. Ту се дешава много тога. Али кад је реч о избору у погледу литијума и “Рио Тинтовог” пројекта, о томе мора да одлучи српски народ.
Знате да овде постоје разне политичке иницијативе против литијума. Уосталом, и ви у Невади имате сличне политичке иницијативе против литијума.
– Такве политичке иницијативе постоје свуда у свету. То је део демократског процеса, у томе нема ничег лошег. Ако се залажете за неки пројекат, морате настојати да објасните како има више предности него мана, али то је унутрашњи процес који ће српски народ морати да реши.
Једна вест из енергетског сектора уопште није доспела у жижу јавности. Једна америчка фирма је део конзорцијума одабраног за стратешког партнера ЕПС-а. То је пројекат изградње соларне електране великог капацитета са системом батерија за складиштење енергије. Њен капацитет је око једног гигавата. То је више од 10 одсто нашег укупног енергетског капацитета.
Је ли америчко присуство у области обновљиве енергије нека врста одговора на руску доминацију у енергетском сектору?
– Не бих да у то мешам политику, али мислим да је Србији свакако потребно да има могућност енергетског избора и енергетску независност. Србија не сме дозволити да дође у ситуацију да нека земља може да јој запрети прекидом снабдевања енергијом. Мислим да је то опасна позиција за Србију и за сваку другу земљу.
Оно што омогућава део те енергетске независности јесте невероватан развој технологије соларних система. Видећемо како ће се то одвијати. Има много посла на том конкретном уговору који сте поменули. Али постоји могућност да за нашег живота, захваљујући соларној енергији и неким другим идејама које стижу овамо, укључујући ветропаркове, Србија пређе на изворе енергије који не остављају угљеник, и чак да стекне енергетску независност.
Понављам, ја волим да гледам у будућност, али мислим да Србија у прошлости није урадила довољно да задовољи своје енергетске потребе. Мислим да Србија сад то ради и овај пројекат је пример тога. То је веома инспиративно.
Ти пројекти се реализују у Србији и доносе радна места која ће много значити за привреду ове земље. То је још једна ствар која утиче на потенцијалне улагаче. Занимају их извори енергије – како ће њихова фабрика радити, одакле ће стизати енергија, да ли ће цене бити стабилне или ће морати да брину због промена цена… Кад енергију будете производили у Србији, то ће у огромној мери повећати прилив улагања. Значи, у овој земљи се дешава много узбудљивих ствари, посебно у области енергетике.
Кад је потписан Вашингтонски споразум, било је неколико непријатних ствари за Србију, али и једна добра вест – да ће ДФЦ уложити две милијарде долара у српску привреду. Знате ли колико је ДФЦ уложио у Србију од тада?
– ДФЦ је америчка владина организација. ДФЦ је кроз банкарски систем у Србији понудио гаранције зајмова у износу од око триста милиона за мала и средња предузећа. Ако сте мала српска фирма која има проблем да добије довољно капитала од банака, јер банке брину због ваше одрживости, допада им се ваш пројекат, али су забринуте, сада могу добити гарнацију зајма од ДФЦ-а.
ДФЦ је прошле године учинио много стављајући на располагање тих триста милиона долара локалним банкама, и малим и средњим фирмама.
Можемо ли да урадимо више? Наставићемо да разматрамо шта још можемо да урадимо. У ситуацији кад се укупни односи Сједињених Држава и Србије поправљају, мислим да се налазимо у здравој фази. Кад ти односи почну да се поправљају, сматрам да ће се упоредо поправити још много тога, посебно привредне и трговинске могућности.
Кинези делују веома озбиљно у када је реч о иницијативи “Појас и пут”, чији је и Србија део. Како видите кинеску улогу у привреди Србије?
– Знам да је Србија веома заинтересована за однос са кинеском привредом. Та одлука је на Србији. Није корисно поредити “Појас и пут” са ДФЦ-ом о ком смо управо разговарали.
Кина и Сједињене Државе су потпуно различити системи. Србија има дугогодишње наслеђе сарадње са различитим партнерима и зато је веома заинтересована за Кинезе. На Србији је да одлучује о томе. Ми много тргујемо с Кином. Србија тражи неке послове са Кином и видећемо шта ће бити од тога. Али у међувремену, наш посао је да видимо како да проширимо сарадњу између Сједињених Држава и Србије и задовољан сам како се одлука развија.