Момчило Степановић истиче да не треба мешати љубав и васпитање.
“Данас се сматра да је љубав основни васпитни алат. То је врло дискутабилна тема. Зато што је љубав у зони емоција, а васпитање је у зони разумности. Када то кажем, ни на који начин не желим рећи да љубав није потребна деци. Преко им је потребна и суштински је потребна. Међутим, то није оно што ће обезбедити добро васпитање”, истиче Степановић.
Сматра да би се деца добро васпитала, потребно је деловати на њихов разум.
“Потребно је њихово, ја то кажем, оразумљивање. Ми сви сматрамо да када кажемо човек, да је човек мисаоно биће, да сви размишљамо интелектом. А одавно је доказано да велика већина мисли, уствари, потиче од емоција. И да је употреба интелекта код одраслих људи, а код деце посебно, прилично ограничена. Значи, већина мисли има свој извор у емоцијама. Тако да, та страна здраворазумска некако са временом све мање долази до изражаја. И ми данас имамо децу која покушавају све да разреше на нивоу емоција”, наводи Степановић.
Објашњава и зашто се ту јавља проблем.
“Прво, у школи не може све да функционише на емоцијама нити на задовољству. Школа је пре свега обавеза и подразумева одређену активност која обично није толико занимљива као што су занимљиве остале активности које деца имају на репертоару. И онда се често догађа да деца стекну неку врсту одбојности према школи, јер једноставно немају довољно искустава са обавезама. То је један од основних елемената презаштићивања”, нагласио је Степановић.
Родитељи уместо деце раде и домаће задатке
Презаштићеност код деце, додаје, пре свега се огледа у недостатку обавеза.
”Данас има доста деце уместо којих све ради неко други. Па чак и домаће задатке. Већина деце нема ниједну другу обавезу осим школе“, додаје Степановић.
Истиче да су деци потребне обавезе и пре школе како би када дођу у школу знали да је то место где се иде зато што је то потребно, корисно, важно и добро, а не зато што је лепо.
“Деца која дођу са тим уверењем да ће им у школи бити само лепо, као што им је до школе било, обично наиђу на проблем. Наиђу на проблем што у школи не може да буде тако лепо као што може да буде на другим неким местима која су осмишљена да деци буде лепо“, рекао је Степановић.
Презаштићена деца навикла да им се угађа
Говорећи о томе може ли се лако препознати презаштићено дете и разликују ли се родитељи који презаштићују своју децу, учитељ Степановић каже да се презаштићена деца релативно лако препознају.
Поручује да су то деца коју су навикла да им се угађа, као и да то у школи није могуће.
“Пошто то у школи није могуће, онда се обично догађа да им нешто у школи не одговара. Посебно је проблем на социјалном плану. Презаштићена деца навикну да су у центру пажње у породици и када дођу у школу очекују исту такву ситуацију. И онда се деси да у одељењу има половина таквих који би хтели да буду у центру пажње, а не могу сви да буду. Тада долази до тих социјалних проблемчића“, објашњава Степановић.
Када је реч о томе могу ли се таква деца “поправити”, Степановић истиче је “прво родитељи треба да се поправе”.
“Ми смо сви завршили разне школе и прошли све и свашта, али нас нико није учио родитељству, васпитању и тако неким животним стварима које су на дневном нивоу битне. Данас је главна мода усрећити децу. Ту заборављамо једну веома важну ствар. У реду је да ми са своје стране као родитељи, наставници, учитељи, урадимо шта је могуће да се деца добро осећају. Али не смемо заборавити да се срећа не може ни купити, ни дати, него да се заслужује. Заслужује се добротом. Значи, колико смо ту децу научили да својом добротом настоје да заслуже да буду срећни, они ће толико бити срећни“, наглашава Степановић.
“Лишавање негативних емоција је медвеђа услуга”
Напомиње да се презаштићена деца теже сналазе у колективу.
“Презаштићеност се пре свега одражава на емоционални развој. Пошто та деца немају довољно непријатних емоционалних изазова. Она онда немају ни разлог да се у емоционалном смислу развијају. Једноставно и банално поређење – ако желимо снажно тело, морамо да вежбамо, да трчимо, да имамо физичку активност. Ако желимо снажну емоционалну личност, онда морамо да имамо различите емоције. То лишавање негативних емоција касније се врати као оно што ми у народу кажемо медвеђа услуга. Јер таква деца више не буду довољно способна да поднесу фрустрације. Значи њихов основни проблем је низак праг толеранције на фрустрацију“, истиче Степановић.
Има деце којој по темпераменту и структури личности не прети опасност од презаштићивања.
“Али, има деце која једва чекају ту ситуацију да им се угађа, да иду линијом мањег отпора, да неко други извршава њихове обавезе, да добијају само оно што желе. Другим речима, да се не озноје за оно што желе. И онда ту после настају проблеми, јер то се одрази на радне навике, одрази се на начин размишљања“, закључује Степановић.