Хладни путник, поремећај исхране, када тихо ушета у топли породични дом, снажно повезује укућане или сече чврсте нити између њих. Правила су једноставна: борићете се да удружено истерате непозваног госта или му препуштате да кажњава дете изгладњивањем до смрти. Шта се врзма у глави родитељâ када им тинејџер оболи од анорексије или булимије и зашто треба да закључавају чак и фрижидер?
Тешко је бреме пало на моје родитељe када је и званично уручен папир на којем је писало да болујем од поремећаја исхране – ем је ментални проблем, ем пасивно самоубиство. Нису ни сањали да ће болест као буђ ући у све поре породице. Ноћима су решавали замршене питалице – зашто гладује, како је приволети за кухињски сто и где су грешке.
После година лутања код психијатара који нису знали да помогну, сакупљају поломљене делиће наде и одводе ме код докторке Марије Ђуровић у болницу „Др Драгиша Мишовић“ на одсек где се лече оболели од поремећаја исхране. За одељење сам сазнала случајно, преко форума, али су родитељи пресекли да баш тог децембарског јутра потражимо помоћ.
Мама и тата, бледих лица и знојавих дланова, чекају испред ординације, спремни да сруче своје муке пред докторком. Преко главе им је било да осећају љутњу и бес у мојим речима које су им биле окови и казна – нећу да једем, покушајте да ме натерате. Тешко им је ипак било да преко усана превале да је анорексија болест (звали су је проблемом).
Улазимо у светлу ординацију, седамо и почиње мени позната прича родитеља – иживљава се док се у свету због сиромаштва гладује, не жели да иде на славе због хране, крије се у соби да би јела јабуке, својеглава је… Долази до обрта – докторка им упућује строг поглед испод наочара и одговора: Не можете да је кривите што се разболела, предлажем хоспитализацију.
Падао је снег и предстојали су новогодишњи и божићни празници, али се није постављало питање да ли ћу остати у болници. Увелико су текле припреме вршњака за свечане прославе – куповина хаљина и високих потпетица, заказивања термина за шминкање и фризуре. Мене је пак дозивала шкрипа виљушака и ножева, дрвени трпезаријски сто и метална вага.
Родитељи, иако сам раније била у болницама због болести, не могу никада да се навикну да ме остављају на психијатријском одељењу. Гутали су кнедле, стављајући ми личне ствари на тврди кревет. Махнули су ми и уз кисели осмех, погнутих глава упутили се ка аутомобилу како би се кроз мећаву вратили у породичну кућу на селу. Ни њима празници нису били претерано топли.
***
Тврди став родитеља да је једино моја кривица што се изгладњујем, први пут уздрмала је докторка Ђуровић. Две су опције када се сазна да је дете у троуглу изгладњивања, преједања и повраћања: чланови породице се снажно повезују у циљу да буде излечено или долази до тоталног краха – упадају у рупу међусобног оптуживања зашто је оболело.
Монолози унутар породице били су овакви – мајка: крива сам, императив су били перфектни резултати у школи; сестра: крива сам, због мене је са 12 година кренула у теретану и са дијетом; друга сестра: крива сам, замарала сам је љубавним тешкоћама и показала јој како кашиком може да изазове повраћање; отац: крив сам, нисам је заштитио од ових „лудих“ жена.
Из ових монолога, закључујете да је потребна „савршена олуја“ да би се десио поремећај исхране. И зато свака дијета не води у анорексију и булимију. Истраживачи кажу да фактори попут породичних динамика, структура личности и социо-културолошки, могу чак да падну у воду, ако постоји генетска предиспозиција за болест.
Сумануто је тражити кривца у породици за активирање болести. Анорексија и булимија тиме, осим што опседају тинејџера, разарају дом. Енергију треба, према мом искуству, усмерити једино на излечење детета кроз подршку, љубав и разумевање, али и строгу контролу исхране.
***
Испред амбуланте увек могу да проценим који тинејџер због анорексије, у пратњи најближих, чека на први преглед. Слика је увек иста – родитељи су избезумљени, престрављени, види се беспомоћност на њиховим лицима, док је дете равнодушно, мрзовољно, одбија да се лечи и не схватајући да је болесно. Мањи број на ваги доживљава као први и једини успех у животу.
Родитељи се за то време питају шта је остало од њиховог детета – кост и кожа, машина за бројање калорија, празна љуштура. Не могу ни да замислим како је било мами и тати једне средњошколке којој је гангрена, као последица анорексије, захватила стопало или друге којој је установљена остеопороза.
Слушам једног оца, чекајући контролни преглед, који саветују ћерку удубљену у факултетске књиге речима: не мораш колегама да причаш да болујеш од анорексије, не могу да схвате болест, искористиће то једног дана. Питам се да ли јој је поручио да је срамота бити болестан или је једног академца у страху од стигме упозорио на осуде и могуће подсмехе.
***
Најближи оболелом, потписујем, кључни су савезници доктора у лечењу болести. Први могу да уоче симптоме или да ли се враћају. Знам, понижавајуће је, али строго морају да га контролишу за време и после оброка. Прва признајем да сам манипулисала у циљу прикривања болести. Проверавајте детету зато џепове, рукаве и папуче ако је оболело од анорексије.
Можда ћете морати да им ограничите приступ кухињи, смањите џепарац, па и закључавате фрижидер ако има булимију. Пример једне професорке с којом сам била у болници, верно показује о каквој болести је реч. Плату је две деценије трошила искључиво на храну, која је завршавала у ве-це шољи. Једна студенткиња је чак продала породично злато – дукате како би се домогла хране.
На групи за подршку коју организује болница, чују се готово иста искуства родитеља – избацила/о је прво слаткише, грицкалице, газиране сокове, вечеру, ручак, па је свео/ла оброк на јабуку. Делећи муку у поверљивом кругу, стичу знања о болести, добијају смернице терапеута, али и својеврсни психолошки ослонац – да нису усамљени у борби.
Лакше ће им тада пасти и готово непристојна питања родбине и комшија зашто им је дете смршало или неће да поједе парче чоколадног колача по посебној рецептури који се не одбија. Наду ми даје и удружење за борбу против поремећаја исхране „Хестија“, које с докторима организује онлајн терапијске групе, али и подиже свест о болести преко друштвених мрежа.
Моји родитељи схватили су на крају да је моје бреме у борби против анорексије ипак теже јер је сваки поједени оброк мала победа над Гаргамелом у глави, како га зове један седамнаестогодишњак…