Vlasnik sapundžijske radionice Željko Zeljković za Dnevnik priča da je problema na početku bavljenja ovim poslom bilo dosta. On kaže da su se ljudi podsmevali, nisu shvatali kako od mleka nastaje sapun, niti kakve su njegove blagodeti za čoveka.
Prema njegovim rečima, najveći problem starih zanata je što posao treba graditi godinama, treba uložiti dosta u opremu, materijal i sirovine, potrebno je i vremena da se tehnike nauče, pa i da se nađu kupci za finalni proizvod, a to je, za mladog čoveka sa porodicom sa računima svakog meseca često prevelik izazov.
Uz to, kako napominje, potrebno je ići u korak sa vremenom i učiti o marketingu, prodaji, pronaći i obučiti radnike.
Ipak, sagovornik Dnevnika nije dozvolio da sapundžijski zanat nestane, te je pored svog redovnog posla, uz veliku pomoć svoje porodice, nalazio vremena da proizvodi sapune i pronađe im kupca, a ljudima približi dobre strane prirodne kozmetike – tada sapun od kozjeg mleka i sa dodatkom kukuruznog griza, kao sapun za piling kože.
“To je bio relativno nov proizvod, sve veleprodaje i maloprodaje su nas odbijale, ali smo se snalazili. Posećivali smo razne vojvođanske manifestacije, vašare, upoznavali smo ljude, zainteresovali smo i novinare i sada smo jedna ozbiljna firma koja radi već 17 godina”, pojašnjava Željko.
Prve sapune Zeljković je izradio od mleka svojih koza.
Kako je briga o kozama oduzimala previše vremena, porodica Zeljković okrenula se kupovini svežeg mleka od lokalnih proizvođača i tako podržala i druga domaćinstva.
Trenutno, u ponudi ima 10 sapuna – klasik, sa kukuruznim grizom, potom sa medom, cvetom nevena, lavande, kamilice, a tu i sapuni koji sadrže smilje i bosilje, mentu i travu ivu, zeolit, kao i ulje industrijske konoplje.
Željko sve sapune pravi po staroj porodičnoj recepturi, koju je preradio tako da se ne koristi životinjska mast, već kozje mleko i jestivo ulje.
“Naši sapuni su potpuno prirodni, u njima nema dodataka za miris, penu, niti učvršćivača, mogu se koristiti za kompletnu higijenu, pa je jedan pored umivaonika i jedan pored kade sasvim dovoljan za celu porodicu. Za ovih 17 godina dobili smo dosta pozitivnih povratnih informacija od naših kupaca, koji tvrde da im je sapun pomogao da reše probleme sa vlasištem, peruti i ekcemom”, priča on.
Na preporuku dobrog prijatelja, veterinara, Željko je počeo da proizvodi sapun sa zeolitom. Kako okolina nije bila upoznata sa njegovim benefitima, sapun se nije prodavao, sve dok se nije pojavio aflatoksin u kukuruzu, čija su negativna dejstva uspeli da otklone zeolitom, tvrdi Zeljković.
Kada je počeo masovno da se proizvodi kao suplement, tada je i Željkov sapun sa zeolitom našao svoje mesto na tržištu i stekao popularnost.
Izvoze sapune u Nemačku, Italiju, Francusku….
Zeljkovići sapune izvoze u Italiju, Nemačku, Francusku, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Rumuniju, Bugarsku i Slovačka, pa čak i u Tajvan.
Kako kaže Željko, iako sam posao ima uspona i padova, uvek se nađe neki novi kupac, a teški periodi lakše se prebrode uz subvencije države.
“Nakon kupovine ulja, sapun bude gotov za nekih mesec dana, a posle veleprodaje, u proseku treba oko tri meseca da uložen novac dobijem nazad, i taj period je sve duži u poslednje vreme. Tu nam najviše znače subvencije kojih ima na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou, a nekad ih dodeljuju i nevladine organizacije, samo je važno ispratiti ih sve”, priča Željko.
Iako je nekad, kako kaže, češće prodavao svoje sapune na manifestacijama širom Vojvodine, sada sve ređe radi.
Razlog su previsoke cene tezgi – na pojedinim je potrebno prodati 200 sapuna samo da bi otplatio tezgu. Ipak, Zeljkovic svoje sapune obavezno izlaže kada su “Dani ludaje”.
“Tada naše sapune najviše kupuju Rumuni, uglavnom iskoriste tu priliku da naprave zalihu za godinu dana. Sapun dosta prodajemo i suvenirnicama koji ga dalje prodaju turistima, a nekad nas i sami turisti pronađu na društvenim mrežama i zatraže da im pošaljemo sapun, a takvim zahtevima uvek izađemo u susret”, zaključio je Zeljković.
(Dnevnik)