Израелске тајне службе формирале су јединицу “Нили”, са искључивим задатком да лоцира и ликвидира све лидере и припаднике Хамаса, који су учествовали у упаду на израелску територију 7. октобра, побили више од 1.400 и отели око 200 Израелаца.
Главни циљ ове јединице су припадници Хамасовог одреда “Нухба”, елитних снага које броје око 2.500 бораца, посебно увежбаних и опремљених за диверзантске акције, циљана убиства и заседе.
Како се чини, формирање ове јединице је одговор владе Бенјамина Нетанјахуа на све чешће критике јавности, јер су шефови Шин Бета, још од операције “Заштитни зид” пре две године, тражили дозволу да елиминишу шефа Хамасових шпијуна Јахју Синвара, сматрајући да представља највећу опасност по Израел.
Мртав човек хода
До сада, израелска војска убила је неколико команданата ове јединице, укључујући Билала ел Кедру и Али Кадија, као и још десетак припаднике “Нукбе”. Израелске власти су Синвара представили уз пратећи текст “мртав човек хода”, алудирајући на најаву којим у Америци осуђенике на смртну казну прате до губилишта.
Синвар је један од оснивача Хамаса, а због убиства двојице полицајаца осуђен је на четири доживотне робије. После 23 године затвора, размењен је за израелског војника кога је ухватио Хамас.
Нетанјаху, али и два премијера после њега, проценила су да је Хамас после серије израелских ваздушних удара ослабљен и незаинтересован за озбиљније конфронтације, што се две године касније испоставило као суштинска грешка.
Први шеф Шин Бета који је тражио ликвидацију Синвара био је Надав Аргаман, у чијим се извештајима наводи да је Хамас израстао у монструма, те да представља стратешки проблем за Израел.
Синвар је, према проценама Шин Бета, после ослобађања из затвора у Израелу, брзо преузео контролу над Газом и ујединио војно и политичко крило организације, те повео Хамас у низ обрачуна са израелском војском.
Права легенда Газе постао је пошто је позирао седећи у фотељи поред рушевина куће коју су му, нешто раније, срушили Израелци. Шин Бет је, тада, проценио да ће следећа акција Хамаса бити знатно крвавија.
Процена Бенјамина Нетанјахуа је, додуше, у почетку деловала као исправна, јер је Хамас остао по страни током неколико акција израелске војске против Исламског џихада, те да је одабрао мир у Гази, који је суштински неко време и трајао захваљујући чињеници да су катарске власти значајно помагале Појас Газе.
После 7. октобра, Синвар је доспео на врх листе највећих непријатеља у историји Израела, далеко испред Јасера Арафата или лидера Хезболаха Хасана Насралаха, иако су напад на Израел осмислили Мохамед Деиф и Марван Иса.
Од тог тренутка, израелски обавештајци сматрају да текућа операција у Појасу Газе не може бити окончана пре него што Синвар буде ликвидиран.
Операција “Божји гнев”
Сличну операцију Израел је покренуо после напада на израелске спортисте током Олимпијских игара 1972. године у Минхену, када су припадници Мосада добили одобрење да пронађу и убију све палестинске активисте који су, на било који начин, учествовали у нападу на израелске спортисте.
Тадашња израелска премијерка Голда Меир одобрила је ову акцију, а посебан комитет, уз помоћ сарадника из редова Палестинске ослободилачке организације, саставио је списак од тридесетак “мета”, које су потом лоцирали оперативци Мосада.
Први је, у октобру 1972. године у Риму убијен Ваел Зватер, представник ПЛО-а у Италији, али је његова смрт изазвала низ контроверзи јер је, како се касније испоставило, противио тероризму као средству за постизање палестинских циљева.
Редом су, затим, ликвидирани представници ПЛО-а и Фатаха у Француској и на Кипру, након чега је уследила серија убистава у Либану у којима је страдало између 20 и 100 припадника палестинских организација.
У серији акција Мосада, у Норвешкој је убијен Мароканац, који је грешком идентификован као Али Хасан Саламех, наводни идејни вођа напада на израелске спортисте. Норвешке власти су ухапсиле израелске агенте, али су их после суђења, вратиле у Израел.
Саламех је, после четири неуспешна покушаја, убијен у Бејруту пошто су агенти Мосада у ваздух дигли његов комби. У експлозији су погинула и четири његова телохранитеља и двоје пролазника. Неколико година касније, међутим, испоставило се да Саламех и није имао претерано много везе са масакром у Минхену.
Израелске власти су се, после серије акција против припадника палестинских организација, нашле на мети оштрих критика, јер су, како се касније испоставило убиле свега једног од организатора масакра – Атефа Бсеиса, који је ликвидиран у Паризу 1992. године.
Главни организатори и њихови телохранитељи су се разбежали по земљама Варшавског пакта и арапским државама и остали ван домашаја Мосадових акција. Критичари у Израелу су операцију тајних служби назвали “стратешким промашајем”.