Џон Прескот је преминуо у присуству супруге Полин, деце и унучади уз звуке џеза и гласа Маријан Монгомери.
Прескот је номинално био члан Дома лордова до 9. јула ове године, када је уклоњен из горњег дома британског парламента због одсуства са заседања.
Прескот се годинама борио са Алцхајмеровом болешћу.
Велшанин изнад свега
Џон Прескот је син железничког скретничара из Велса, који је, поред тога, био и локални одборник лабуриста.
Његова породица је 1951. године победила на такмичењу за „најтипичнију породицу“ у Британији.
Није успео да се упише у старије разреде основне школе, те још као малолетник постаје морнар.
Недуго затим активно ће се укључити у рад синдиката, а потом и у Лабуристичку странку.
Преко синдиката је завршио Раскинов колеџ, а затим дипломирао економију на Универзитету у Халу.
У младости је био и одличан боксер. Забављао је и путнике на бродовима егзибиционим мечевима.
Једном таквом мечу присуствовао је, после повлачења из политике, конзервативни премијер Ентони Иден.
Фотографија на којој му Иден додељује награду после победе на мини-турниру, красиће касније његову канцеларију у Вајтхолу где је током деценије био десна рука тадашњој перјаници лабуризма Тонију Блеру.
Прескот је био прави “човек из народа” и веома поносан Велшанин, који је волео да истиче да “Велс носи у срцу”, мада је био посланик за север Енглеске.
Миротворац
Нови лабуризам, који је левицу довео на власт 1997. године, био је чедо интелектуалаца из више-средње класе.
Та политичка визија, чији је идеолог био Питер Менделсон, а лице Тони Блер, раскинула је са социјализмом укинувши спорни 4. члан статута те странке, који је предвиђао масовну национализацију у случају доласка на власт.
Тиме је левица поново постала опција за коју је обичан бирач био у стању да гласа.
На крилима незадовољства због социјалне политике Маргарет Тачер, нови лабуристи су се уселили у улицу Даунинг и у њој остали преко двенаест година.
Тај период британске политике био је обележен ривалством између премијера Тонија Блера и министра финансија Гордона Брауна, који је представљао класични шкотски лабуризам, који је заправо и оригинална форма радничког покрета у Великој Британији.
Пред долазак на власт, Блер и Браун договорили су се да премијерски положај треба да поделе равномерно током мандата.
Тиме су ујединили странку. Међутим, Блер је ускоро заборавио на тај договор чиме је напетост између броја 10 и 11 у улици Даунинг стигла до и задржала се годинама на тачки кључања.
Џон Прескот је са својом легендарним смислом за хумор и психологијом “човека из народа” једини успевао да премости јаз између двојице лидера и смири страсти.
Тиме није био само моћни министар за саобраћај и регије, већ и стуб ослонца за лабуристички покрет.
Био је и спона између “старих” и “нових” лабуриста – радника и интелектуалаца, али и веза са обичним светом и њиховим ставовима, јер му политички успеси никада нису “ударили у главу”.
Једино никада није успео да нађе заједнички језик са Питером Менделсоном, некадашњим европским комесаром за трговину.
Бомбардовање СРЈ
Бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године било је изузетно важно за Нове лабуристе, јер је представљало практичну примену њихове доктрине „моралне спољне политике“, која је предвиђала војни одговор на кршење људских права.
Најгласнији заговорник те доктрине био је тадашњи шеф дипломатије Робин Кук.
После његове изненадне смрти, лице “моралне спољне политике” био је премијер Блер, потпомогнут његовим шефом канцеларије за односе са медијима Алистером Кембелом.
Интересантно је да се Џон Прескот, мада често најгласнији међу лабуристима, никада није јавно огласио поводом бомбардовања Србије и Црне Горе, иако је, као и остали посланици његове странке, гласао за бомбардовање у парламенту.
Реакције
На вест о смрти Џона Прескота први, је у ударном радијском програму Би-Би-Сија, реаговао Тони Блер оценивши “да нема никога попут Прескота” у британској политици.
Ни сат касније у истом програму, бивши премијер Гордон Браун, који је био приватно много ближи са породицом Прескот, назвао га је “истинским херојем радничке класе” и “правим џентлменом меког срца” у приватном животу.
Премијер сер Кир Стармер окарактерисао га је као “гиганта радничког покрета”, присећајући се својих почетака у Лабуристичкој странци док је помагао Прескоту током преговора, који су резултовали првим споразумом о сузбијању климатских промена – Протоколом из Кјота.
Огласила се и лидерка конзервативне опозиције Кеми Бејденок истакавши Прескотове заслуге у парламенту.
Потпредседница лабуристичке владе Анђела Рејнард, која је, слично Прескоту, од неговатељице у старачком дому, преко синдикалног рада постала друга особа лабуризма, нагласила је да јој је он био велика инспирација.
“Буди оно што јеси и мисли на људе, које заступаш”, рекао је Рејнеровој Прескот на почетку парламентарне каријере.
Прескот је дуго одбијао да постане члан Дома лордова што је, после лабуристичке реформе горњег дома парламента, најчешћи начин да политички ветерани наставе да утичу на креирање закона после изласка из владе.
Пристао је на крају уз образложење да је то био најбољи начин да настави да ради на заштити човекове околине, која му је временом постала главна политичка делатност.
Многи сарадници Џона Прескота сетили су се предизборне кампање из 2001. године када је бивши боксер нокаутирао грађанина, који га је у северном Велсу гађао јајима.
Медији су тог човека пронашли и питали да ли жали због инцидента. Добили су одречан одговор.
Тадашњи премијер Блер бранио је својевремено Прескота на конференцији за новинаре речима: “Џон је Џон”.
Прескотови сарадници слажу се да је он заиста био јединствена личност лабуризма, која је доказала да је могуће превазићи векове класних баријера и подела и оставити траг на нацију без обзира на скромност порекла или образовања.