недеља, 30.04.2023, 05:50 -> 06:04
Извор: РТС
Аутор: Сузана Дука
“Стамена није од камена” је пројекат за квалитетнији живот деце са сметњама у развоју, којој је помоћ потребна цео живот. Покренуле су га мајке којима је такође потребна помоћ јер се, врло често, о оболелој деци старају потпуно саме. Значило би им да добију статус родитељ-неговатељ, али и новчана надокнада која иде уз њега – по предлогу Закона који је у скупштинској процедури.
Сазнање да дете има неизлечиву болест или инвалидитет, мења живот породице. Пред њом је целоживотна, неизвесна борба.
“Пре шест година када се Василије родио, ја сам мислила да ми се свет срушио. Нисам знала шта се десило, нисам знала коме да се обратим, нисам знала како да функционишем. Све што сам сазнавала, сазнавала сам управо од родитеља”, прича мајка Марија Чеклић.
Председница удружења “Ево рука” Ана Кнежевић каже да тај живот не траје као код детета које добије богиње и болује 21 дан, и после можда има упалу плућа, па прође и буде све у реду.
“Тај живот траје нон стоп. Изнутра се бориш да останеш на ногама, јер то дете нема никог другог”, додаје Кнежевићева.
Када оне посустану, деци прети смештај у институције
Осим што су мајке, код куће су и медицинске сестре и неговатељице и правне заступнице… а за те послове не примају плату.
Невена Петровић Јојић из Савеза удружења особа са аутизмом наводи да има доста мама које су самохране.
“Иако је породицa на окупу, дете годинама не спава, тако да та мама одустаје од свог посла, у већини случајева, јер мама је та која одустаје од посла, од каријере – отац оде да ради”, додаје Петровићева.
Јелена Ружић из Женског удружења Колубарског округа наводи да 70 одсто жена које раде непуно радно време кажу да су се за то одлучиле због послова, бриге о другим лицима.
“Ми као друштво губимо један стварно озбиљан ресурс, такву групу жена факултетски образованих”, истиче Ружићева.
То друштво не препознаје. Као ни чињеницу да због дугогодишњег исцрпљивања и небриге о себи и саме оболевају.
А када оне посустану, онда њиховој деци прети смештај у институције. Зато траже већу подршку државе и више услуга у заједници.
Помоћ у кући је најпотребнија
“У Београду постоји само једна услуга социјалне заштите која је намењена деци са сметњама у развоју, а то је услуга личног пратиоца. Помоћ у кући је најпотребнија. То је особа која долази у кућу да ти помогне да припремиш дете за школу, то је особа која ти дође када ти је дете болесно да ти помогне, да оде у набавку”, наводи Ана Кнежевић.
Значило би им и да коначно добију статус родитељ-неговатељ, који би им донео и новчану накнаду као примање из области радних односа. Од борбе не одустају ни када је најтеже, али поручују – ни Стамена није од камена.