На фарми Светозара Мургашког из Ченеја некада је било 500 оваца, а сада их је око 300. Наредне године могло би да их буде још мање.
“Тешко је време за овчарство. Читавог лета овце нису имале где да пасу, јер је трава још крајем маја изгорела и на пашњацима је није било уопште. Након ових киша почела је трава да расте, али сада следи захлађење, а тешко је чувати овце напољу када је време лоше“, објашњава Светозар Мургашки, узгајивач оваца.
Тренутно овце продаје по цени од 300 динара за килограм, док су јагањци 600.
“Ни са овим ценама не верујем да ћу вратити уложени новац. Овце су летос јеле балирану детељину и зрнасту храну. Све ово ће утицати на смањење сточног фонда, јер људи не могу да обезбеде храну за стоку. Проблем ће осетити сви, јер неће бити јагањаца да се купе за празнике“, истиче.
Проблеми у овчарству
Да у овчарству има много проблема тврди и Ђерђ Ханцко из Куле који на фарми има 150 грла.
“Бавим се генетиком, па моји јагањци једу више, јер их не храним за клање, него их остављам до 50-60 килограма и тада продајем. Већ сам на калкулацији да људима не могу да наплатим приплодну робу колико су моји трошкови. Носим се мишљу да их, чим напуне 35 килограма, дам на клање да уштедим на храни. С друге стране жао ми је јер су то квалитетна грла“, каже Ђерђ Ханцко, узгајивач оваца.
У овом домаћинству сами производе житарице, крмно биље и легуминозе. Како су због суше приноси смањени, куповина најмање два вагона зрнасте хране је неминовност.
“Највећи проблем је што нико неће да прода. Људи су то лагеровали, чекају бољу цену. Вероватно ћу, када буде највећа зима и када не будем имао више хране, морати да плаћам много скупље“, објашнајва Ханцко.
Осим на производњу хране за животиње, високе температуре током лета утицале су и на смањење плодности животиња.
“У том периоду због квалитета семена овнова, овце су теже остајале сјагњене. Морали смо и по три пута да понављамо припуст. То је исцрпно за животиње, а одражава се и на профит јер он касни. Код мојих оваца просечна плодност је 1,8. Ако у овако екстремним годинама успемо да остваримо плодност од 1,5 онда смо задовољни“, каже наш саговорник.
Ништа мање проблема нема ни у производњи свиња, којих данас у Србији има око 2,2 милиона, што је мање него после Другог светског рата.
“Некада сам на фарми имао између 50 и 60 крмача, а сада тек 30-ак. И то ћемо да смањимо, син чак планира да угаси производњу. Увоз и прасића и свиња и меса је јако велики проблем“, каже Зоран Милићевић, председник Сабора произвођача агропривреде Србије.
Увоз, наводи, не можемо да забранимо, али можемо да га смањимо и поспешимо домаћу производњу.
“Довели смо сточарсво на руб пропасти. Додатно смањење сточног фонда довешће до још већег увоза. Годинама се залажемо да на рафовима трговинских ланаца буде 70 посто домаћих производа, као у Словачкој. Наше тржиште је преплављено производима из увоза. Поједини се продају под ознаком домаће, а то није домаћа производња“, додаје.
Чињеница је да сточари нису успели да произведу довољно хране за сопствену стоку и да ће презимљавање бити тешко.
“Род је подбацио, посебно кукуруз и соја. Пшеница је једино донекле родила, јер је скинута пре суше. Сведоци смо смањења цене житарица, а ја питам ко је смањио цену концентрата? Нико“, наводи наш саговорник.
Насупрот претходним саговорницима који су током година смањивали производњу у земљорадничкој задрузи Агро-Клек у последњих пет година број крава повећан је за 50 одсто. Тренутно на фарми има 1.180 грла, од којих је 600 музних крава. Годишње се овде произведе шест милиона литара млека.
“Овог лета је заиста тешко било производити млеко. Више од 60 дана имали смо ноћне температуре 27, 28 степени и дневне преко 35 степени. Последице тог исцрпљивања стоке се још санирају. Јако је тешко вратити музни просек на 33, 34 литре“, каже Радован Бокић, директор Земљорадничке задруге Агро-Клек.
Раст цена сточне хране
За разлику од многих фармера овде су успели да обезбеде довољне количине кукуруза. Ипак, оно што морају да докупљују је прилично скупо.
“Приметан је раст цене сточне хране, почев од луцерке, луцеркиног сена, сојине сачме, гриза, протеинских хранива. Лош род и катастрофална суша утицаће на произвођаче који се баве млечним говедарством. Условни рефлекс сваког фармера, када види колико је хране спремио, јесте да смањи број крава и зиму прегура само са најбољим грлима“, објашњава.
Бржа исплата субвенција значила би, каже, стабилност и сигурност фармерима. Много би им помогло и када би се укинуо члан 33 Закона о подстицајима којима се предвиђа поврат 10 или 20 одсто средстава у буџет уколико фармер годишње оствари право на више од 10 односно 20 милиона динара премије за млеко.
Хоћемо ли, поред свих потешкоћа, имати довољно млека и меса и колико ћемо то морати да платимо?
“Да ли ће бити довољно млека у Србији или не уопште не зависи од фармера. Никада ме нико није питао о цени коштања мог млека. То одређују млекаре. Да ли ће домаћег млека бити на тржишту и која је цена млека у малопродаји искључиво зависи од млекара и великих маркета. Никада се нико није удубио у висину трговачких маржи када је млеко у питању“, истиче Бокић.
Обим сточарске производње из године у годину пада у просеку до три посто. Годишње се у нашој земљи произведе мање од 400.000 тона свих врста меса, а по становнику трошимо укупно 38 килограма. На увоз хране одлази озбиљан новац.
“Прошле године је увезено пољопривредно-прехрамбених производа у вредности од 600 милиона долара. Ове године је толико потрошено већ за првих шест месеци“, каже Бранислав Гулан, агроекономски аналитичар.
“Лане смо увезли око 30.000 тона меса треће категорије из Шпаније. Тамо је месо јефтиније 40 одсто, јер се животиње хране ГМО храном. Био је одобрен увоз 500.000 прасића и 300.000 свиња за кланице. 2022. смо увезли 84.000 тона млека, 9.600 тона млека у праху и 12.000 тона сирева. Србија нема самодовољност и на Одбору за пољопривреду смо поставили задатак да се врати самодовољност у производњи хране“, објашњава.
Последице суше
Последице и суше, али и одлука које утичу на сточарску производњу осетиће се наредне године.
“Хране за животиње имамо до Божића и онда ће стока ићи на клање. У први мах ћемо привидно имати више меса, али то неће бити стварно стање. Понуда ће бити већа јер ће сточари смањивати или гасити производњу. Следеће године ће све бити много скупље. За храну ће бити критичне 2025. и 2026. зато што ћемо уништити и ово мало сточарске производње“, тврди Гулан.
Од земље извозника полако постајемо земља која је све више зависна од увоза хране. Србија има потписане бројне споразуме за продају воћа, поврћа, меса у иностранство, али нема количине које би могла да понуди тим тржиштима.
Само јунетину и говедину бисмо могли да извозимо у Кину, Саудијску Арабију, Турску, УАЕ, али у земљи имамо свега 725.000 грла говеда, што је за 18 посто мање него пре пет година. Са укупном годишњом производњом јунетине од 86.000 тона и свега 0,3 условна грла по хектару тешко да можемо да будемо интересантан трговац на било ком озбиљнијем тржишту.