Пучеви су у Африци толико уобичајени, да се ретко ко на њих осврће, сем када изазову велико крвопролиће. Од 1950. на црном континенту изведено је 214 државних удара, од чега је 106 било успешно (скоро половина свих државних удара на свету)1.
По шест државних пучева познат је и Судан, али ниједан није био ни приближно крвав као покушај који је у току, лета 2023. године, док састављам ове редове.
“Обично би пучеви трајали један или два дана, поубијају се најљући непријатељи којих је увек мало, не дирају обичан народ, сутрадан однесу тела и то се тако заврши”, рекла ми је Биљана Петровић из Прањана која је педесет година живела у Судану.
Тешко је тачно одредити када су започели проблеми са којима се Судан данас суочава. Историчари за то криве енглеску колонијалну управу, али и укидање аутономије Јужном Судану 1983, што је покренуло низ грађанских ратова. Као резултат нагомиланог незадовољства, на власт је војним пучем 1989. године дошао генерал-потпуковник Омар ел Башир, на челу групе незадовољних официра.
Башир, војни аташе у Уједињеним Арапским Емиратима и заповедник оклопне падобранске бригаде, предводио је Револуционарно веће, а затим преузео функцију председника и проширио своја овлашћења, тако да је имао контролу над целом извршном и законодавном влашћу. Забранио је друге политичке партије и увео шеријатске законе.
Током три деценије Баширове владавине, грађански ратови нису престајали. Сукоб у Јужном Судану окончан је признавањем независности ове суданске покрајине.
У провинцији Дарфур страдало је између триста и четиристо хиљада људи, док је избегло скоро три милиона. “Ни кокошка није жива изашла из многих села”, речи су којима су ми ситуацију описивали Суданци. Због толиког броја жртава и страшних злочина који су се догађали, Башир спада у најконтроверзније лидере друге половине 20. века, а против њега је подигнута и оптужница Међународног суда за ратне злочине.
Када сам 2015. године био у Судану, почасни конзул Републике Србије Ахмед Моути ми је рекао: “Код нас арапско пролеће није успело зато што се плашимо да нам земља не заврши као Ирак, Сирија или Либија. Бољи је и Башир, него опште расуло и грађански рат.”
Биле су то пророчке речи. Само четири године касније, 2019, демократски покрет у земљи ће пољуљати Баширову власт и он ће завршити у кућном притвору. Државу ће тад водити мешовито тело састављено од цивилне и војне власти – Транзициони савет суверености. То је нека врста колективног председништва са по пет представника војске и пет грађанства, и једног цивила који се изабере консензусом. Одлуке се доносе једногласно или двотрећинском већином, а појединачна овлашћења су била ограничена.
Компромис је постигнут да би се одржао мир и поступно увела демократија. Владавина Савета ограничена је на 39 месеци, с тим да 21 месец земљу води војно лице, а 18 цивилни представник, да би затим били расписани избори на којима ће члановима Савета бити забрањено да се кандидују, како би се сви који учествују у власти онемогућили да користе јавне ресурсе за убеђивање гласача.
Земљу је у ово време водио премијер Абдала Хамдок, којег је октобра 2021. године пучем скинуо председник Савета генерал Абдел Фатах ел Бурхан, уз помоћ потпредседника Савета, генерала Мохамеда Хамдана Дагла. Обојица су били најближи Баширови сарадници, у његово доба су стекли титуле и моћ и учествовали у власти, али и злочинима. Премијер Хамдок је “зарад безбедности” смештен у кућни притвор, али не у своју кућу, већ у кућу – генерала Ел Бурхана!
Генерал Дагло је током рата у Дарфуру оформио паравојску названу Снаге за брзу подршку, коју је Башир називао својим заштитницима и обилато их користио на ратиштима широм земље. Те јединице су биле задужене за чување граница и спречавање илегалних миграција, за шта су чак добијале новац од Европске уније. Даглове јединице су извршиле напад на демонстранте на улицама Картума 2019. године, када је убијено више од стотину цивила, а више од пет стотина рањено.
Власт и Војска Судана су Даглу деценијама омогућавали лукративне послове у копању злата, градњи инфраструктуре и трговини стоком. После пада Башировог режима добио је државне концесије за снабдевање земље разним потрепштинама као што је пшеница, па је његов утицај додатно порастао. Остварио је блиске везе са Емиратима и са Русима, што му је омогућило набавку квалитетног наоружања.
Од 2015. године Даглове јединице се налазе на граници Саудијске Арабије и Јемена, према неким изворима састављене од чак 35.000 војника, у чијем пребацивању су учествовали и српски авио-механичари који су се затекли у Судану.
Снаге за брзу подршку су постепено нарастале са десетак хиљада на скоро сто педесет хиљада војника, а Дагло је у своје редове регрутовао огроман број плаћеника из других земаља Африке. Од 2017. године на снази је закон који је његовим снагама дао легалан статус.
Годинама су многи указивали на опасност овакве парамилитарне организације, да би Војска тек недавно поставила отворен захтев да се Снаге за брзу подршку ставе под јединствену војну команду. То је, наравно, био став и представника цивилног друштва.
Уместо да своје трупе стави под команду државе, Дагло је напао Војску Судана 15. априла 2023. године и тако је отпочео грађански рат који је у току, мада га Суданци тако не доживљавају.
Суданци су се дуго устручавали да Даглове трупе назову “побуњеници” и да помињу “грађански рат” зато што ти термини као главну асоцијацију носе побуну локалног становништва – а већинске војнике у Дагловој војсци чине плаћеници из других афричких држава. Дагло добија и другу значајну помоћ из иностранства, па мештани радије говоре о некој врсти спољашње инвазије, иако је на њеном челу Суданац и парамилитарна организација коју је створила суданска држава.
Политичка наука тек треба да смисли специфичан термин за побуне парамилитарних организација, а нарочито у случајевима када оне садрже истакнути међународни елемент.
О рату очима Суданаца
Овај текст је скуп информација из различитих извора, од људи који су у Судану у тренутку сукоба, а значајан део је до мене дошао захваљујући почасном конзулу Србије у Судану Ахмеду Моутију.
Људи са којима сам разговарао, због своје безбедности, нису желели да откривају идентитет. Могуће је да поједини подаци нису тачни, али чак и тада, овај текст је важан траг о атмосфери која је владала у земљи у тренутку расула.
Снаге за брзу подршку генерала Дагла, познатог као Хемети, називам Брза интервентна, пошто је то термин који су користили Суданци када су са мном разговарали.
О избеглицама
Није истина да је Судан напустило милион људи. То је број избеглица у Египту. Цео Картум је изашао из града и посакривао се по унутрашњости, а само то је најмање шест-седам милиона интерно расељених лица.
На граници са Чадом настала је велика избегличка криза. Првих дана рата бежале су целе породице, али како побуњеници изненада упадају у све већи број градова и села, у којима је остао најсиромашнији слој становништва, они нису у могућности да организовано напуштају своја насеља. Углавном шаљу децу да беже преко границе, што значи да је велики број суданске деце која су растављена од својих родитеља у Чаду.
Спајање породица није једноставно, нарочито ако остатак породице касније пређе границу и остане у приватном смештају или на отвореном. Оформљени су посебни центри за спајање породица.
Египат и Уједињени Арапски Емирати увели су визе Суданцима, што значи да су главне руте за одлазак из земље скоро блокиране. Нарочито је тешка ситуација у Египту, који је главна дестинација избеглицама како због близине границе, тако и због културолошких и историјских веза и великог броја Суданаца који тамо имају чланове породица од раније. Уведена је посебна накнада за “безбедносну проверу”, па сваки судански избеглица сада мора да плати 300 долара за то, и 25 долара за визу. То су огромна средства за сиромашне људе и у мирнодопско време, а камоли сада када су изгубили сва примања. Цене станова и потрепштина у Египту су драстично порасле због великог броја Суданаца, додатно отежавајући живот избеглицама.
О плаћеницима и утицајима споља
“Као најезда скакаваца”, тако Суданци описују тренутну ситуацију. Плаћеници пуцају на све што наиђу и пљачкају све што стигну.
Брза интервентна је већином састављена од војника из Малија, Чада, Нигера и Централноафричке Републике, у којој је такође у току ванредно стање, што је допринело повећаном броју плаћеника из те земље.
“Судан није њихова држава, зато им је тако лако да убијају и пљачкају”, закључак је многих са којима сам разговарао. Поједине куће су пљачкане по осам пута!
Шта ће лидер опозиције из Чада у Картуму? Сам је себе снимао и објављивао видео-материјале како се шета по Картуму, а затим је убијен.
Највећа грешка Уједињених нација је то што су се тако брзо повукле из Дарфура. То је омогућило генералу Даглу да са трупама из Чада и централне Африке преузму велики аеродром који им је сад важна рута за снабдевање.
Египат подржава суданску војску слањем авијације. На једном аеродрому на северу земље уништено је неколико египатских авиона.
Значајни су утицаји и либијског генерала Калифа Хафтара и Турске.
Народ није за примирје, јер то доживљава као период када се побуњеницима оставља да на миру пљачкају.
Међународни сукоб и кријумчарење злата
Грађански рат у Судану је добрим делом последица рата у Украјини, наставак сукоба руско-кинеских и америчко-европских интереса. Ово чак није сукоб Војске Судана и побуњеника, већ страна које их подржавају у прокси ратовању. Да није тужно, повремено би било комично: догађа се да нека страна држава истовремено подржава обе зараћене стране.
Зна се да су Руси и пре сукоба били власници неколико рудника злата које је обезбеђивао Вагнер, чак су изградили и свој аеродром за те сврхе. Постоје инсинуације да је то постао један од важних извора за финансирање рата у Украјини. Руску технологију користи суданска војна индустрија, а покренута је и иницијатива да се одобри градња руске војне луке близу Порт Судана.
У народу се прича како није случајно што се у тренутку руског напада на Украјину вођа побуњеника затекао баш у Кремљу. Наводно је на поклон домаћинима понео 25 тона злата. Затим је отишао до Емирата, у чијим златарама се такође превасходно продаје злато из суданских рудника.
Званични подаци пре рата говорили су да Судан годишње извезе 90 тона злата, али то поуздано нико не зна, у народу се помиње количина до двеста тона, што је вероватно претерано – истина је негде између.
Кина је у Судану присутна у нафтној индустрији, уложили су огромна средства. Цело једно насеље су иселили и изградили турбине на ветар.
Пре отцепљења Јужног Судана дневно се из Судана извозило и по 390.000 барела нафте. Народ с правом пита где су све те милијарде од нафте и злата. Да би Башир заобишао америчке санкције, отворио је стотине фирми у Малезији, Емиратима и Џибутију, а тим примером кренули су и други генерали.
Медијатори примирја су Американци који су са Саудијском Арабијом направили коалицију за преговоре. Али на терену примирје није заиста успостављено, а питање је и колику контролу над сваком јединицом Дагло има, када је у мале јединице поделио плаћенике и криминалце из других држава.
Ратне приче
Уместо да спавамо на кревету, спавамо испод кревета… Тако смо заштићени у случају пуцњаве, или ако зграду погоди граната, па зидови крену да се руше. Опасно је изаћи на улицу. Тешко је набавити храну и воду. Продавнице, када раде, отварају метална заштитна врата само мало изнад тла. Онда се лежећи провлачимо да у њих уђемо. Студенти су оформили волонтерску јединицу за обезбеђивање хране и воде, али је због наоружаних банди и снајпера ризично излазити на улицу.
Најтеже је хроничним болесницима. Не могу да набаве лекове, нити да одлазе у болницу да примају терапије. Један мој комшија дуго није могао да иде на дијализу. На крају кад је отишао, већ је било касно, убрзо је преминуо у болници. Али ово нису нормална времена, и док су оцу припремали сахрану, оба његова сина усмртио је снајпер.
У једну велику зграду ушуњали се побуњеници, а власник дојавио властима. Питали га шта да раде, јер ако их бомбардују све ће порушити, а он им рекао: рушите, изградићу поново! Међутим, већина људи упркос огорчењу према побуњеницима, радије би да им куће остану сачуване. „Немој од куће да ми направиш рупу у земљи; боље нек све разнесу али барем зидове ми остави”, рекли су ми Суданци у очају.
Колатерална штета је огромна. “Три гранате су пале поред куће мог пријатеља. Нема везе где се завучеш, ако те случајно погоде, збрисаће целу кућу. Боље је да погинеш, него да будеш затрпан, нема ко ни да те вади.”
Војска нема довољно људства, па се често догађало да очисте од побуњеника неки град или део града, народ их дочека као ослободиоце, а када војска прође даље, побуњеници се врате и онда се још свете народу. Зато сад војска дели оружје становништву које само организује патроле и зауставља побуњенике. То је случај и у једном од највећих градова, Омбдурману, који је у непосредној близини Картума.
О суданској Војсци
Омар ел Башир је тридесет година чистио војску, претварао је у приватну институцију и дозвољавао исламистичкој организацији Муслиманска браћа да се у њу дубоко инфилтрирају. Изузетни људи, често веома млади, били су послати у “пензију за народно добро”.
Народ сматра да су људи на власти и у Војсци подједнако криви за насталу ситуацију, јер су побуњеници стекли моћ тако што им је држава то омогућила. Биће немогуће да било ко изађе из овог сукоба као херој, а посебно не људи који су изникли у доба Башировог режима. Зато је већинско мишљење у Судану да ће и Војска, пошто победи, морати драстично да се мења.
Људи са којима сам разговарао у Судану су убеђени да би најгора опција и за власт била – њихова брза победа. Јер онда долази народни устанак. Није немогуће да и људи који воде Војску у једном моменту, можда уз посредовање, или као део мировних преговора, напусте Судан.
Раније су нас плашили да је Војска ту да се овако нешто не би догодило, сада су сигурно и људи који воде Војску уплашени. У народу преовладава мишљење да нема другог излаза до победе Војске, која зато ужива велику подршку. Али постоји нагомилан бес усмерен према људима који су на њеном челу.
За време Башира војска се бавила бизнисом, престала да буде војска. У његово доба основано је стотинак војних фирми које су се баве трговином, производњом, извозом злата и сировина. Суданска војна индустрија нарасла је на трећу у Африци, продавало се оружје, школовали туђи војници, а народ је гладовао. Војска наравно, не плаћа порез ни царине.
Грађани су убијани, куће су им опљачкане, жене силоване, па не чуди да народ закључује да нема војску, да није обавила свој посао. Једино млађи официри могу бити нада суданске армије, а људи који су ту тридесет година, тешко да ће после свега моћи да остану.
Распад земље
Судан је био осам пута већи од некадашње Југославије. То је огромна земља са много различитих региона у којима живи на десетине народа и племена.
Велика опасност је да Судан не заврши као Југославија. Јужни Судан је већ, под патронатом Америке, постао независна држава. Следећа је, вероватно, провинција Дарфур, једна од најбогатијих региона уранијом на свету.
У многим ратовима, не само код нас, већ свугде, нико не прича истину. А пронаћи срећу у малим подељеним државама без стварне моћи, неће бити лако.
Ратна дејства
Суданска војска нема довољно пешадије, па побуњенике напада авијацијом. Извештаји Војске говоре о великим губицима побуњеника нанетим авијацијом, али је чињеница да кад грађани Картума отворе врата свог дома – наиђу на побуњеника.
Војска је бомбардовала побуњеничке кампове па су се они поделили у мање групације и ушли су у насеља. Живе у кућама обичног света. Увуку ти се десеторица у кућу, украду све што могу, поједу све што пронађу, али су у шах-мату и војска и они: нити они могу да у тим кућама остану довека, нити војска може да их бомбардује тако раштркане и сакривене међу цивилима. Догађало се да у нападима авијације погине више цивила него од руке побуњеника.
У полицијским станицама побуњеници уништавају документа. Усељавају се у историјски значајне зграде, како их авијација не би гађала.
Генерал Дагло је необразован човек, продавац камила, али слаткоречив, држи дуге говоре, позива се на демократију, али после убијања и пљачкања по Картуму изгубио је свако упориште у народу. Протеклих дана се по Судану прича да је убијен.
Свако ратно жариште је преплављено лажним вестима, па је тешко бити сигуран чак и када се добије тачна информација – нарочито се често шире вести да је генерал Дагло убијен.
У Дарфуру, са много различитих племена и народа, распламсавају се међуплеменски и међунационални сукоби, од који су неки стари вековима. Побуњеници су убили гувернера провинције Западни Дарфур, једног од потписника мировног уговора из 2020. године, зато што је изјавио да је у току геноцид над његовим народом. Болнице у Дарфуру већ не раде, а извори пијаће воде су затровани.
Чини се да Брза интервентна губи битку ван Дарфура. Када своје трупе из других делова Судана повуку у Дарфур, очекују се немилосрдне борбе, убијања и ескалација.
Судан после рата
Постоји могућност и да, уколико би Уједињене нације биле сложне, уведу привремену управу у Судан која би надгледала увођење демократије. То могу учинити и међународне афричке организације, које су већ покренуле иницијативу за слање трупа у Судан.
Војска Судана ће однети победу, али са високом ценом, која је највећим делом већ плаћена, слажу се скоро сви Суданци са којима сам причао.
Вратиће се у Судан добри људи, јер лопови више немају шта више да краду, све је већ однето, такође је веома често мишљење Суданаца.
“У Судану после рата биће сваки грађанин – полицајац. Биће тридесет милиона полицајаца који ће контролисати сваки корак људи на власти. Неће више нико моћи да нас заплаши, нити да нас заведе, јер нам се најгоре већ догодило“ – тим речима огорчени Суданци храбре сами себе у овим тешким временима.