уторак, 01.10.2024, 14:08 -> 12:36
Извор: РТС
Аутор: Ненад Томашевић
Од давнина у овом крају, значајну улогу имали су и коњи, од њива, до ратова. Прехрањивали породице, вукли топове, а по градској калдрми и фијакере. Шабац има најстарији коњички клуб у земљи, а уз коње, дуже од века, стасавају генерације.
“Наше домаћинство, то је једно најбоље задовољство, које ми памтимо, можда има боље. Људи памте боље, ми не знамо за боље од тог. Увек смо се борили да имамо добре коње. Добар фијакер, добре амове”, каже Томислав Гератовић из Дреновца.
Традиција и задовољство. У авлији Гератовића – 3 генерације, а у штали 8 липицанера, о којима брину, деда, син и унук.
На питање да ли воли коње, Томислав Гератовић, одговара: „Уф, највише, после деце. Највише на свету. Кљусе мора газду да поштује. Ако га поштујеш ти, и оно ће поштовати тебе. Никад нисам имао чудљиво, никад нисам имао да оће да удари. Ја, што користим ову кобилу, ја њима кажем ни за један трактор је не бих дао”.
Дан им почиње и завршава се обиласком коња. Некада су са њима радили све у пољу, сада их углавном упрежу за лакше послове.
“Прво кад устанем, идем код њих у шталу, да их нахраним. И да видим шта су и како су. Коњи су чудо. Прво њих храним, па после ја идем код остале стоке. Ја сам задња можда генерација, који смо орали са коњима. И шпартали кукуруз са коњима. Репу шпартали са коњима. Ја не знам дан. Мој дан. Имам 45, 46 година. Не знам дан без коња. Да није био коњ у дворишту”, наводи Борисав Гератовић, из Дреновца. Додаје да су коњи велико задовољство, иако је и рад велики: „Коњ је осетљив, као стакло. С коњем треба да знаш шта да му даш да једе. И колико да му даш да једе. Коњ није баш оно, ја видим коње, и ја хоћу да набавим коња. То не може тако, то мора човек да се роди за те ствари”.
Уз доброг коња, иде и квалитетан ам, кажу Гератовићу. Радо их упрежу у фијкаре, празником и недељом за своју душу.
“Ја, као мали нисам имао добру опрему, било је то везано манилом, сад имам лепе опреме, и треба лепа опрема. Ја сам уложио доста у коње, баш због тога што нисам имао. Не сад да се дувам да имам неке паре. Немам, ал то волим. То су ми волели сви. И ђедови, и отац. И волим и ја. И волим сад да имам, и лепе амове, и леп фијакер. Ако је потоковица срећа, шта мислите колика су коњи срећа. То је од Бога дато”, наглашава Борисав Гератовић, из Дреновца.
Топот коња, Гератовићима је у крви. Кајасе у рукама искусно држи и најмлађи Милан.
Милан Гератовић, из Дреновца каже да су сад уиграни: “Зна свако ко шта ради. Не треба више од пола сата за 2 пара коња. 15 минута треба да упрегнемо 1 пар. Кад сам био мали, ја сам почео са једнопрегом. Па двопрег, па тропрег. Највише смо упрезали седмопрег. За рођендан сам добио кобилу једну црну, враницу. Њој сам се више обрадовао, него било ком другом поклону”.
Поносно кажу и да за будућност коњарства у свом домаћинству не брину. Гератовићи у штали очекују 3 принове.