Ратификовањем сталних чланица Савета безбедности – Уједињеног Краљевства, Француске, Кине, Сједињених Америчких Држава, Совјетског Савеза, Повеља је ступила на снагу. Пре тога Повељу је ратификовала већина чланица.
Генерална скупштина Организације Уједињених нација 1947. године усвојила је одлуку да се датум ступања на снагу Повеље Организације Уједињених нација (УОН), надаље обележава као Дан ОУН.
За међународни празник, Дан Организације Уједињених нација, 24. октобар, проглашен је 1971.
Предупређење опасности
Повеља, као и читав концепт Организације Уједињених нација израсли су из искуства Другог светског рата.
Савезници су поучени ужасним искуствима које је тај рат донео били намерни да устроје тело које би регулисало потоње односе међу државама, у нади да ће тим путем, колико је могуће, бити предупређене могуће опасности у перспективи.
Није била реч само о политичким принципима и односима него и о мерама међународне економске сарадње које су такође требале да онемогуће, у будућности, крупне економске ломове, па отуда и потенцијално политички опасне ситуације.
Тако ће бити устројен Међународни монетарни фонд, Светска банка и друга слична тела.
Идеја је била да се створи битно ефикасније тело од међуратног Друштва народа које је, формално, распуштено 18. априла 1946.
Претходно, Повеља УН је разматрана и уобличена током Конференције у Сан Франциску, која је започела 25. априла 1945. Повељу су потом, после двомесечног рада, потписали представници 50 земаља, 26. јуна те године, у Сан Франциску.
Садржала је тумачење циљева ОУН, разраду структуре и тела организације која је тада била у оснивању. Прецизирани су главни органи, као Савет безбедности, Генерална скупштина, Међународни суд правде, Економски и социјални савет, Старатељски савет.
Обавезујући принципи
Повељом су чланице обавезане да негују мир, међунарно право, безбедност, али и да усаглашавају економске и социјалне мере, поштују људска права.
Документ почиње преамбулом, и садржи укупно 111 чланова распоређених у 19 поглавља.
Преамбула садржи општу изјаву о циљевима организације и прокламује обавезу да се чланице држе уговореног. Обликована је углавном по узору на уставна начела САД.
Надаље су у 19 поглавља разрађени сви детаљи функционисања ОУН.
Оквир потоњих Уједињених нација стваран је на више скупова представника земаља савезница током Другог светског рата, почев од Конференције одржане у Лондону 12. јуна 1941, када је објављена заједничка Изјава на тему циљева и принципа заједничке борбе.
Саставни део била је и визија света по окончању рата. Већ тада је наглашена потреба да у потоњем свету ваља изградити економску односну социјалну стабилност за све. У том смислу прокламована је потреба међусобне сарадање “слободних народа” како у ратним напорима тако и у изградњи поратног света.
Атлантска повеља
Уследила је два месеца доцније заједничка изјава Сједињених држава и Уједињеног Краљевства, која је донела разраду поменутих начела.
Тај документ у историју је ушао под називом Атлантска повеља.
Осам тачака тог документа садржале су мање-више све кључне одредбе које ће бити унете у оснивачка акта Организације Уједињених Нација.
Првог дана наредне 1942. представници 30 земља савезница потписали су Декларацију Уједињених нација, којом су поновљени наведени принципи уз нагласак на заједничку борбу против земаља Осовине. Тим документом појавио се израз Уједињене нације.
Декларацију су потписали и представници Владе Краљевине Југославије.
Током Конференције у Дамбартон Оуксу, у Џорџтауну код Вашингтона, лета/јесени 1944. (21. август 1944 – 7. октобар 1944) принципи потоње међународне организације су даље разрађени и прецизирани. Тада је углавном усаглашена структура система ОУН.
Даља усаглашавања уследила су током савезничке Конференције на Јалти фебруара 1945. Том приликом прецизирано како ће функционисати Савет безбедности.
Прво заседање Генералне скупштине ОУН одржано је у Лондону, 10. јануара 1946. док се прво окупљање Савета Безбедности догодило недељу дана потом.