Suprotno utisku u javnosti da privatni stomatolozi u Srbiji ne zarađuju manje od svojih kolega preko granice, zubari tvrde da većina njih, iako nemaju problem da jedva sastavljaju kraj s krajem, nije u prilici da živi luksuzno i da je to privilegija malog broja vlasnika ordinacija koji imaju razrađen posao.
Blic preporučuje
Sumnju u njihovu iskrenost o tome koliko zarađuju budi način oporezivanja te struke, jer zubari, poput advokata, ne plaćaju porez na osnovu prometa, već paušalno. Oni za većinu obavljenih usluga ne izdaju fiskalne račune, iako imaju tu obavezu. Pacijenti im plaćaju na ruke i uglavnom u evrima, što je protivzakonito.
To, kako navodi sajt Makroekonomija.org, čini stomatološke usluge više sivom ili crnom nego belom ekonomijom. Srbija je po podacima tog sajta 2021. imala 1.417 firmi registrovanih za obavljanje stomatološke privatne prakse, dok je broj ordinacija po rečima stomatologa dvostruko veći, u kojima je zaposleno 3.846 ljudi. Manji broj zaposlenih od Srbije imale su Estonija, Slovenija, Malta, BiH, Кipar i Luksemburg.
Dodata vrednost po zaposlenom u stomatološkim aktivnostima bila je 7,7 hiljada evra i po ovom pokazatelju Srbija je ubedljivo poslednja u Evropi, navodi Makroekonomija. U odnosu na prosečnu dodatu vrednost po zaposlenom u Srbiji od 18,8 hiljada evra stomatološke usluge su bile samo na 41% od toga, odnosno među najslabije plaćenim aktivnostima. Prijavljena dodata vrednost od stomatoloških usluga iznosila je 19,2 miliona evra i samo je Malta, koja ima 13 puta manje stanovnika od Srbije, sa 18,3 miliona imala manju vrednost.
Srbija je imala najveći udeo troškova radne snage u dodatoj vrednosti (63,9%), pa, kako je šaljivo taj podatak prokomentarisala Makroekonomija, „i ovako siromašni i izmučeni zubari i zubni tehničari nisu bili predmet kapitalističke eksploatacije”.
U Srbiji je dodata vrednost od stomatoloških aktivnosti iznosila 2,8 evra po stanovniku, dok je u EU ona 111,8 evra, i po ovom pokazatelju teško je naći neku nerazvijeniju zemlju. Pretposlednja Grčka imala je 10,5 evra po stanovniku, što je gotovo četiri puta više nego kod nas.
Neslavna je statistika i o stanju zuba građana u Srbiji. Po podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, samo 11% stanovnika ima sve zube, a čak 16,6% njih ili 700.000, u vilici nema nijedan zub. Više od petine muškaraca i svaka deseta žena ima potrebu za veštačkom protezom, a nisu se odlučili za to.
Takvom stanju je doprineo i Zakon o zdravstvenom osiguranju, donet 2006. godine, kojim je ukinuta mogućnost da se stomatološke usluge koriste na osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno besplatno u ordinacijama u domovima zdravlja. Tu mogućnost imaju samo deca, studenti, trudnice i pojedine kategorije socijalno ugroženih, ako imaju sreće da u okruženju postoji državna ordinacija, dok svi ostali plaćaju svaku zubarsku intervenciju.
Zakonske izmene su bile obrazložene i tvrdnjom da će plaćanje usluga učiniti da ljudi budu odgovorniji prema svom zdravlju, pa će redovnije posećivati stomatologa, a dogodilo se suprotno. Zbog toga je bivša ministarka zdravlja Danica Grujičić najavljivala vraćanje većine besplatnih stomatoloških usluga za sve građane, kao i „uvlačenje“ privatnih ordinacija u pružanje stomatoloških usluga o trošku RFZO, kao što je to učinjeno i sa privatnim apotekama.
U Udruženju privatnih stomatologa Srbije potvrdili su za B&F da bi prihvatili da bar pet osnovnih usluga, poput vađenja i popravke zuba ili skidanja kamenca, ide na račun RFZO. Privatna praksa, po njihovoj proceni „već sutra“ može da počne da pruža besplatne usluge građanima ako bude postignut dogovor sa Fondom.
U Stomatološkoj komori Srbije nisu želeli da komentarišu tu mogućnost, kao ni statističke podatke o stanju u oblasti stomatologije, niti da odgovore na pitanja o porezima, poskupljenju stomatološke opreme, materijala i cenama usluga. Stomatolozi koji su bili voljni da o tome pričaju tvrde da je istina da većina njih ima prosečna primanja, i da im je svima cilj da jednog dana imaju svoju ordinaciju a time i veće zarade. Oni ističu da koliko će ordinacija imati pacijenata a samim tim i prihode zavisi najviše od kvaliteta usluga i cena, zatim od lokacije i dobrog marketinga.
Troškovi rastu, ali ne i zarada
Stomatolog Aleksandar Papić, koji ima iskustvo u radu u tri beogradske stomatološke ordinacije, smatra da zubari nemaju velike zarade u poređenju sa drugim delatnostima. „Moguće je da neki vlasnici stomatoloških ordinacija imaju velike mesečne prihode, u zavisnosti od toga koliko dugo rade i imaju li veliki broj pacijenata. Stomatolozi koji nemaju svoju ordinaciju zarađuju od 600 do 800 evra, ako imaju ugovorenu fiksnu zaradu, a mogu da zarade od 1.000 do 1.500 evra ako rade ‘na procenat’, odnosno ako im zarada zavisi od broja pacijenata“, navodi Papić za B&F.
Zarada stomatologa, po njegovim rečima, skoro da nije menjana nekoliko poslednjih godina. Cene stomatoloških usluga u tom periodu su povećane oko 10%, zbog poskupljenja materijala koji se koristi u ordinacijama, a ne zbog rasta plata. Iako su cene stomatoloških usluga u Srbiji u nekim slučajevima i do 10 puta niže nego u evropskim zemljama, stranci ne dolaze u tolikom broju da leče zube kod nas.
„Za stomatološke usluge u Srbiji odlučuju se gastarbajteri i po preporuci njihovi prijatelji. Mali je broj stomatoloških ordinacija koje imaju razrađen posao da dovode strance koji imaju dobra zdravstvena osiguranja i mogu da priušte stomatološke usluge u svojoj zemlji, a često i nemaju poverenja da koriste zdravstvene usluge u inostranstvu“, ocenjuje Papić.
Nesigurna stolica
Pogrešna je i percepcija da stomatolozi lako dolaze do posla, jer se građanima čini da stomatoloških ordinacija ima u svakoj ulici. „Mnoge moje kolege po završetku studija nisu mogle da se zaposle pa su ili odlazile u inostranstvo ili su se zapošljavale u farmaceutskim kompanijama. U Srbiji ima šest stomatoloških fakulteta, koji odškoluju veliki broj studenata i nije lako da svi oni brzo dođu do posla. Najlakše je onima čiji roditelji imaju ordinaciju, njih čeka sigurna ‘stolica’. Oni koji se odluče da traže posao van Srbije moraju dobro da znaju jezik zemlje u koju idu, a često i da nostrfikuju diplomu“, napominje Papić, koji nije siguran da i on neće poći tim putem.
Naš sagovornik tvrdi da građani Srbije ne mogu da se pohvale kvalitetom zuba i redovnim odlascima kod stomatologa. „Uzrok je svakako u lošem standardu većine stanovništva, a sistematski su uništavane ordinacije u domovima zdravlja gde su stomatološke usluge bile mnogo dostupnije nego u privatnim ordinacijama. Takođe, građani nemaju naviku da preventivno idu na preglede, pa odlaze kod stomatologa tek kad imaju veći problem, često i kad je kasno za lečenje zuba, a tada su te usluge skuplje i mnogima nedostupnije“, objašnjava Papić.
Njegov kolega Milivoje Stojanović, vlasnik beogradske privatne ordinacije, kaže za B&F da su poslednjih nekoliko godina stomatološke nabavke poskupele 20% do 30%, a da su usluge skuplje oko 5%. Bilo je ekonomski opravdano da značajnije poskupe usluge, a on to nije uradio jer bi izgubio veliki broj pacijenata koji i sa ovim cenama jedva održavaju zdravlje zuba.
Po njegovoj proceni, u Srbiji ima previše stomatologa, a u vreme kad je on počinjao da radi to nije bilo tako. „Ima previše privatnih ordinacija čije usluge mnogi sebi ne mogu da priušte, pa bi stoga bilo dobro da se obnove ordinacije u domovima zdravlja i da što više usluga bude dostupno građanima i sa malim primanjima. Smatram da je zdravlje ljudi prioritet svake države“, ističe Stojanović, koji je odnedavno u penziji a ordinaciju je prepustio sinu koji sam radi.
(Tekst je objavljen u septembarskom broju magzina “Biznis i finansije)