Сједињене Америчке Државе објавиле су да уводе економске санкција против више кинеских предузећа које послују с Ираном и тако, директно или индиректно, доприносе развоју ракетног програма те државе са Средњег истока.
На списку власти у Вашингтону нашле су кинеске трговинске фирме и произвођачи опреме из Хонг Конга, Ћингдаоа и Џеђијанга, који су иранским предузећима “Парчин кемикал индустриз” и “П. Б. Садр”, те Министарству одбране у Техерану, продале центрифуге, метале и електронику, који могу имати примену у производњи и вођењу ракета.
Поменуте иранске компаније већ су биле на америчкој листи субјеката који се санкционишу, тако да је кажњавање кинеских компанија практично одмазда за то што су оне у свом пословању игнорисале постојање америчких санкција против Техерана.
Стари рецепт
Тако влада Сједињених Америчких Држава по добро опробаном старом рецепту, у којем се санкције правдају сопственом демократичношћу, односно тоталитаризмом и ауторитаризмом земаља против којих се уводе, настављају са својом агресивном политиком економског кажњавања геополитичких такмаца, упркос све бројнијим гласовима и у својој земљи који указују на проблеме која она проузрокује самим САД.
Реч је пре свега о продубљивању тренда дедоларизације који је од почетка рата у Украјини и замрзавања руске државне имовине на Западу узео маха, а онда и о чињеници да санкционисање кинеских и руских предузећа изазива колосалне губитке западним компанијама које су улагале у тим државама или се у доброј мери ослањају на њихово тржиште.
Те губитке у форми финансијске одштете и пореских олакшица често покрива држава, што значи да се практично надокнађују из џепа америчких и пореских обвезника других земаља војнополитички сврстаних уз Вашингтон.
И коначно, САД санкционишу чак 35 држава и пре почетка окршаја у Украјини су већ проводиле више од 10.000 разних санкција – број који се несумњиво значајно увећао од тада, што практично значи да се америчке и друге западне фирме сада суочавају са шумом правила и забрана, које стварају и општу атмосферу неизвесности, страха и затварања у себе.
Томе нарочито погодује широко тумачење санкција које администрација у Вашингтону, чини се, жели да наметне, а то је да кажњавање следи не само онима који послују директно са субјектима под санкцијама већ и онима који тргују са компанијама и инвестиционим фондовима који су у некој врсти додира или односа са санкционисаним субјектима.
Санкционисање кинеске армије
Када је су питању безбедност и војска, званични Вашингтон је увео санкције не само кинеским компанијама које послују са Ираном већ и онима које уопште баратају технологијама које имају примену у кибернетици и савременом наоружању, те примају финансијску помоћ владе у Пекингу или са армијом размењују кадрове.
Међу таквим кинеским компанијама на црној листи америчког Министарства финансија су и шест предузећа и института који пројектују и праве летелице, сензоре и оптичке уређаје и који су, по мишљењу Вашингтона, одговорни за производњу кинеских шпијунских балона око којих се пре неколико месеци дигло пуно медијске прашине (као што су “АVIC” и “CASIC”).
Поред предузећа из области аеронаутике, ту су и бродоградитељи (“Кинеска државна корпорација за бродоградњу” и “Кинеска индустријска група за бродоградњу”), крупне фирме из области телекомуникација попут “Чајна телекома”, али и носиоци кинеске нуклеарне индустрије (као што је „Кинеска национална нуклеарна корпорација”).
Оно што нарочито вређа и револтира власти у Пекингу су санкције уведене лично кинеском министру одбране Ли Шангфуу, којима се омета његово путовање и деловање у иностранству.
Он је стављен на листу непожељних особа Вашингтона још 2018. када је био на положају шефа набавки за војску, јер је Кина тада купила руске борбене авионе СУ-35 и противваздушни систем С-400, упркос претњама из САД да ће свако ко пазари руско оружје бити санкционисан.
Санкције као израз (не)моћи
И док је иза те мреже санкција и ограничења вера да се њима политички неистомишљеници могу ослабити не само економски и технолошки већ и војно, оне се у Кини, осим као врста агресије, све више гледају као израз немоћи и нерационалног, тврдоглавог настојања елите у Вашингтону да спречи или одложи оно што се спречити не може: формирање и утврђивање мултиполарног светског поретка у којем је Кина замајац светског економског развоја и суштински битан политички и дипломатски актер на светској сцени.
Санкције се у Пекингу виде као оно што јесу: израз шокантне арогантности и (патолошке) илузије да САД имају право да целом свету намећу шта и како да ради, те да у склопу тога могу и саму Кину, најмногољуднију земљу света и реално највећу економију планете, третирати као себи подређеног пиона.