Fokusirajte se na putovanje, a ne na destinaciju. I do sada, moram priznati: ovo je bilo pakleno putovanje. Dinamičan, polarizovan, kontradiktoran, emocionalno preopterećen, ometajući, preterani, željni ljubavi, frustriran, bespomoćan. Nekako je moje putovanje ispratila Opera Đuzepea Verdisa La Traviata, , piše u svom autorskom tekstu na LinkedIn-u, Marko Čadež, predsednik PKS.
Foto: Mladen Šurjanac / Ringier
– Nijedno drugo muzičko delo me nije pratilo na ovom putovanju kao Opera Đuzepea Verdisa o umirućoj kurtizani Violeti koja je bila rascepkana između idealizovanja lakog, a ne suprotstavljenog načina života koji ona naziva „slobodnim“ (gde je sve samo ne besplatno) i mogućnosti da bude ispunjena u ljubavni odnos sa Alofredom. Putovanje počinje….
ČIN 1
Imam 6 godina, sedim sa mamom na balkonu Narodnog pozorišta u Beogradu. Gledanje najpoznatije operske scene ikada, Brindizija. Na sceni je zabava, srećni ljudi, piju vino, harmonije valcera pristižu publici – Libiamo, libiamo ne’lieti calici / che la belleza infiora (Hajde da pijemo, pijemo iz radosnih putira). Oduševio sam se, euforičan, svi ovi fini pozitivni ljudi koji se zabavljaju. Pošto sam bio malo dete, cela druga strana je bila skrivena od mene. Strana koja jasno pokazuje naše očajne manične pokušaje da izbegnemo mentalnu dezintegraciju, da učinimo sve da ne dođemo u dodir sa psihičkim bolom. Čak i ako je potrebno negovanje lažnih veza, konzumiranje droga, seksa i alkohola. Nekoliko godina kasnije, kao i većina ljudi, sam sam otkrio ovu lepotu umrtvljenosti. Bio tamo, uradio to – kupio majicu.
ČIN 2
Nepunih 20 godina kasnije, živeo sam u Frankfurtu (Nemačka), oženjen Jadrankom, operskom pevačicom i prelepim lirskim sopranom. Ona me uvodi u ovaj spektakularni svet opere. Naša zajednička poseta operi bila je – LA TRAVIATA u Operi u Frankfurtu. Opera se postavlja u vreme 2. svetskog rata u okupiranom Parizu. Bio sam impresioniran idejom da ovaj prelepi mir o ljubavi, izdaji i smrti postavim u jedan od najmračnijih istorijskih perioda ljudskog postojanja. Jasno, samo narušeno brutalnom, besmislenom i industrijalizovanom smrću u to vreme, možemo mnogo više da vidimo Verdijevo izlaganje dubokih rana društva – politike, mizoginije u srcu Evrope, koje je pokušao da nas privuče u prvobitno okruženje svog vremena. Svet se promenio – razvila se naša sposobnost da stvaramo evel.
ČIN 3
Godinama kasnije, ponovo sedim u istoj Operi u Frankfurtu, uživam u mirisu vazduha i tamnoplavoj boji prigušenog svetla. Ovog puta to je nova Travijata! Novo za mene. Scenografija je ista, reditelj i kostimi su isti, ali moja percepcija nije. U fokusu su mi dve povezane arije „Ah forse e Lui”, lirski komad otpevan sa prelepim kvalitetom zvuka i bojama. Odmah za njim sledi „Sempre Libera” sa puno kolorature. Ova Kontradikcija me stavlja u emocionalna vanredna stanja, rastrzana između ljubavi, tragedije (bolesti) i radosti života (otupljenja). Ističe unutrašnje bitke i psihološke borbe da bi pokazao blistavost fasade i sakrio bol onih „najlepših stvari“ koje žive „samo jedan dan kao ruže“.
ČIN 4
Vozio sam svoju mlađu ćerku (8) u školu – ne tako davno. Slušamo fascinantnu Ermonelu Jaho, albansku sopranisticu koja peva ariju „Adio, del passato“ iz Violetine scene smrti. I u ovom trenutku dogodilo se nešto gotovo božansko – glasno disanje između fraza, poslednjih nekoliko udisaja pre nego što se sve završi. U tom trenutku sve postaje tako jasno. Ovi trenuci između udisaja i izdisaja, važni su kao i sami izdisaj i udah / oni su deo celine. Sve druge pretpostavke samo žive virtuelnu konstrukciju postojanja u akciji ili reakciji. U stalnom bolu nepotpunosti.