Uvođenjem prelevmana na uvoz mleka i sireva država pokušava da ublaži posledice krize u ovom sektoru, koja je započela u septembru prošle godine, kao privremena nestašica sirovine. Eskalirala je nedavno protestom proizvođača i demonstrativnim prosipanjem uvoznog mleka iz Poljske.
Da li će privremene zaštitne takse, uvedene zbog dampinških cena uvozne robe, imati efekta? Šta je sledeće što bismo morali da preduzmemo u zaštiti ovog, ali i drugih sektora poljoprivrede, kao i potrošača čiji su budžeti ugroženi zbog rasta cena hrane na globalnom nivou, u intervjuu za „Politiku” govori agrarni analitičar Žarko Galetin.
„Sve ove mere koje država sada donosi su kratkoročnog karaktera, na neki način iznuđene, ali s ciljem da se ugasi požar i spasi mlečno govedarstvo. Ovi problemi nisu od juče, traju duže od 20 godina. Konkretno, u ovom sektoru inicijalni problem nastao je kada smo izvršili lošu privatizaciju industrije mleka. Potpuno smo tada zanemarili odnos proizvođača mleka i prerađivača. Oni su maltene postali protivnici na tržištu. I to nam se sada sveti”, kaže Galetin.
Šta je osnovni problem?
Sada imate situaciju da država podigne premije, a otkupljivači mleka to zloupotrebe i snize otkupnu cenu. To nije pravilo, ali se dešava. I u takvoj situaciji u najvećem problemu su primarni proizvođači. Prerađivač ga otkupi, preradi i prodaje po određenoj ceni, u svakom slučaju ne manjoj od one po kojoj je kupio. Istovremeno, proizvođač ima svoju nemilosrdnu kalkulaciju. Ona kaže da kada inputi rastu, a industrija to ne prati, farmer dolazi u situaciju da proizvodi s gubitkom.
Ipak, domaći stručnjaci iz sektora agrobiznisa smatraju da nije dobro bilo kakvo uplitanje države u određivanje i garantovanje cena, što je inače jedan od zahteva proizvođača mleka. Takvo ekskluzivno pravo ne bi trebalo, kažu eksperti, da ima bilo ko, pa ni poljoprivredni proizvođači.
Apsolutno sam saglasan. Poenta agrarne politike upravo je da zaštiti proizvođače od tržišnih trauma. Ali ne može država da naredi nikome da po određenoj ceni otkupi mleko, pšenicu… Ili da odredi cenu ulja. Može da pozove uljare, recimo, i kaže – hajde podelite bar malo taj rizik, jer treba sutradan da imate nekoga ko će proizvesti suncokret, mleko, a ne da to uvozimo. Država ima instrumente da reaguje iz robnih rezervi, zamrzne cene da bi zaštitila potrošače ili uvede prelevmane. Ali sve ovo ne može doveka da traje.
To jeste sprovođeno u ovim godinama krize.
Jeste, ali mi smo relativno siromašna država. Naši poljoprivrednici suočavaju se s konkurencijom iz zapadne Evrope, u kojoj je poljoprivreda visoko zaštićena. Recimo, EU je odustala od politike kvotiranja u proizvodnji mleka još 2015. godine. Sada tamo imate problem hiperprodukcije mleka, doduše i tamo malo pada proizvodnja. I naravno da se oni rešavaju zaliha tako što će ga prodavati po dampinškim cenama i napraviti nama nelojalnu konkurenciju.
Šta još možemo da uradimo?
Možemo da uvedemo nekakve instrumente zaštite uvoza. A onda posle izvesnog vremena dobijemo packu od Evropske unije, Svetske trgovinske organizacije, jer mi smo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što podrazumeva otvoreno tržište. Mnogo je tu elemenata o kojima je trebalo da mislimo na vreme. A ne da nam se u poslednjih 30 godina dešava konstantan pad grla goveda, svinja…
Kažu i da nam već godinama nedostaju ozbiljna, nezavisna istraživanja o potrošnji i da bi ona morala da budu osnov za planiranje politike podsticaja.
Kako da ne. Za definisanje agrarne politike i donošenje bilo koje strategije morate apsolutno sve parametre uzeti u obzir, a ne procenjivati paušalno. Da imate egzaktne podatke i istraživanje o bilo kojoj vrsti proizvoda. Naučni instituti bi morali da budu uključeni, jer nam je potreban ozbiljan pristup i pre svega kontinuitet. Na kraju, moramo svi da znamo gde se nalazimo, a to je da smo između zemalja koje su u sastavu EU i koje su u njihovom zajedničkom sistemu agrarne politike. A ona se dosta razlikuje od naše i mi se moramo prilagoditi tim okolnostima. Da nas ne iznenadi jednog dana, recimo kao sada, to što pijemo poljsko mleko. Da, pijemo, jer da ga nismo uvezli naši potrošači bi osetili nestašicu mleka. Država je bila primorana da ga uveze da bi zadovoljila potrebe tržišta.
Nedavno su „odmrznute” i cene svinjskog i pilećeg mesa. Istovremeno, cena živih svinja nastavlja da raste i neobično je visoka za ovo doba godine. Hoće li se sve ovo odraziti na poskupljenje i onako skupog mesa u maloprodaji?
Tržište mesa se vratilo u redovne tokove. Vidimo da cene nisu naglo skočile. Ali raste cena „žive vage”. U zavisnosti od regiona, ona je sada od 220 do čak 260 dinara po kilogramu, s najavama da može da bude i viša. U toj kalkulaciji, ako su klaničari spremni na otkup pod ovim uslovima, budite sigurni da će cena svinjskog mesa biti veća. Očekujem da će se to dogoditi već na proleće.
Ukrajinska kriza teško pogađa proizvođače žitarica i drugih poljoprivrednih proizvoda. Na tržištu Poljske, Rumunije, Mađarske završile su ogromne količine žita, kukuruza i hrane po dampinškim cenama iz ukrajinskih silosa i magacina. Cene žitarica su u padu, kako sve ovo utiče na proizvođače iz Srbije?
Tržište već dve godine nije na „fabričkom podešavanju”. Geopolitički faktor jako je prisutan i diktira uslove. Sada se tržište priviklo na novu normalnost. Kada je otvoren crnomorski koridor, pšenica koja je dugo stajala u lukama i u silosima, a koje mnogo ima i prilično je nekvalitetna, zagušila je terminale, dospela na tržište i cena je počela da pada. To što ona nije nekog kvaliteta nema previše značaja.
Do kada bi takvo stanje moglo da potraje?
U toku je priprema za setvu i prodaju se zalihe žitarica zbog likvidnosti. Realne procene su da će cene za mesec ili dva ponovo početi da rastu. Treba uzeti u obzir i to da je u Ukrajini posejano 30 odsto manje setvenih površina, a i to što jeste, pitanje je koja je agrotehnika primenjivana i kakvi će biti prinosi. Sve ovo će se odraziti na buduće bilanse. To su okolnosti koje nas navode do toga da se, posle ovakvog pada cena, na proleće može očekivati blagi rast.
Kakva je situacija sa izvozom srpske pšenice?
Naša pšenica ima relativno dobru dinamiku izvoza. Zalihe neće opteretiti tržište kao što je bilo prošle godine. Takođe, i nova pšenica trenutno dobro izgleda. Ako ne bude nekih velikih obrta, očekujem sasvim solidan prinos.
Da li bi mogući izlazak Rusije iz „istanbulskog” sporazuma uticao na rast cena žitarica?
Svakako, taj geopolitički faktor je toliko prisutan da ne možete racionalno da donesete prognozu o dugoročnim kretanjima. Rusija je najveći svetski proizvođač i izvoznik pšenice, respektabilan svetski proizvođač i žitarica i uljarica. Ona se neće tako lako odreći svog ucenjivačkog kapaciteta pri pregovorima o nastavku sporazuma, pogotovo u ovakvim uslovima. Svet nalazi alternativna rešenja, ali kada ste najveći proizvođač, mnogo toga je u vašim rukama.
Svetske cene hrane u padu su već neko vreme, očekujete li pojeftinjenje hrane i u radnjama?
Padaju cene berzanskih roba, osnovnih inputa, bazičnih žitarica – pšenice, kukuruza, soje, pa i energenata, gasa. Ali cena hrane u prodavnicama ostaje ista. To što mi sada imamo u rafovima, recimo svinjsko meso – ta životinja je tovljena pre pet-šest meseci. One su hranjene sirovinom koja je tada bila znatno skuplja. Činjenica jeste i to da kada jednom podignete cene proizvoda, one mnogo sporije reaguju na damare tržišta nego primarni proizvod. Kada padne cena šećera, teško da će automatski da pojeftini čokolada. Ima tu svega naravno, i špekulativnih radnji. Trgovci su u najlagodnijoj poziciji, u najtežoj su primarni poljoprivredni proizvođači.
Nedavno je Blumberg objavio da Egipat i Srbija vode ozbiljne pregovore i da bi mogao da bude dogovoren izvoz milion tona žita u tu državu. Ovo bi za Srbiju zaista bio posao decenije, u najmanju ruku. Da li je i na koji način to ostvarivo?
Fitosanitarni uslovi za izvoz pšenice u Egipat su usaglašeni još pre nekoliko godina. Ali mi do sada nismo izvozili. Egipat je veoma, veoma zahtevan kupac. Oni kupuju žito preko međunarodnih tendera uz vrlo nepovoljne uslove plaćanja po prodavca. Bojim se da je ta procena, u ovom trenutku, o izvozu milion tona, nerealna i neostvariva. Naravno, pitanje je vremenskog perioda, kapaciteta i tehničke izvodljivosti ako je reč o kratkim rokovima. Ne znamo detalje. Dobra je svakako stvar da su uslovi usaglašeni i da imamo prohodnost. Ali prodavac nije država, već su to naši trgovci. Ako je egipatska strana pokazala zainteresovanost, onda ta mogućnost postoji. Pitanje je koje su to količine i u kom periodu.
Koje sektore u domaćoj poljoprivredi treba najviše podržati. Nedavno je objavljeno da je prošle godine najveći izvoz ostvaren u povrtarstvu i voćarstvu?
Treba da ulažemo u sve sektore. Ali, urgentno treba spasavati stočarstvo: svinjarstvo, mlečno i tovno govedarstvo, jer su sva tri sektora u problemu. Mi se sa tim suočimo samo kada neke robe nema u rafovima, a problemi postoje godinama. U ratarstvu možete brzo da menjate setvenu strukturu. U stočarstvu je potreban dug period i ono zahteva sistemski pristup. Ne možete govedarstvo obnoviti za godinu, tri ili pet.
A u zemljoradnji?
Mislim da se treba orijentisati na intenzivnu proizvodnju, povrtarstvo, plasteničku proizvodnju. Onu proizvodnju koja će dati veći prinos i finansijsku dobit. Nisam previše srećan što ove godine imamo rekordne površine pod pšenicom. Ova kultura ne zahteva ne znam kakvu brigu i ulaganja, ali ne donosi u principu ni neku veliku zaradu. Pšenica sada jeste najbolje rodila pa je donela dobre prihode, jer su kukuruz i soja totalno podbacili. Naši proizvođači su odmah reagovali tako što su povećali površine. Ali bilo bi mnogo produktivnije koristi taj resurs, više od 700.000 hektara zemlje, ne za žito, već za povećanje površina pod povrćem, plastenicima…
Mogući su problemi u malinarstvu
Kakav je vaš stav o krizi u malinarstvu? Nedavno je odobren moratorijum hladnjačarima, koji su, kako tvrde, prezaduženi, a to je razlog i što značajan deo predatih malina, po visokim cenama, nije isplaćen proizvođačima.
Ovo je još drastičniji primer loših neposrednih odnosa učesnika na tržištu. Oni, čini se, jedni druge uopšte ne slušaju, niti sarađuju. Kada su svojevremeno malinari protestovali, bilo je začuđujuće gledati da proizvođači i otkupljivači (hladnjačari) vode odvojene pregovore s državom. Oni su kao rogovi u vreći. Tek ovde mora biti podele rizika i odgovornosti na tržištu. Malinarstvo bi možda, kao i voćarstvo, ove godine moglo da uđe i u problem zbog nepovoljnih vremenskih prilika koje smo imali.