Хапшење бугарског шпијуна у Босилеграду и недавно протеривање хрватског дипломате, отворило је полемику о агресивности страних обавештајних служби према Србији и ефикасности домаћих контраобавештајних служби.
06Главни град Србије изгледао је као Казабланка у Другом светском рату, тако је председник Србије илустровао почетак ове године када су, како је тада рекао, шпијуни преплавили Београд.
Ни крај године није мање динамичан, рекло би се из медијских написа. Јављали су почетком недеље да је ухапшен бугарски шпијун у граду од свега 2.300 становника – Босилеграду.
Медији су писали да је 61-годишњак, резервни официр Војске Србије и радник Центра за културу, како наводе, последњих месеци интензивно радио на прикупљању података о активностима српских служби безбедности, војске и полиције и стању на административној линији према КиМ.
Иако ту информацију ниједна надлежна институција није потврдила, упућени немају дилему.
“То је типичан пример легендирања нашег држављанина у институцију Културни центар у Босилеграду, где је такође доказано да је он обављао одређене дужности које се косе са пословима који су били у његовој надлежности као радника тог центра. С друге стране, веома је индикативно да је он био резервни официр, па постоји и надлежност ВБА”, указује декан Факултета за дипломатију и безбедност проф. др Радојица Лазић.
И у том и у случају протеривања хрватског дипломате Хрвоја Шнајдера, Лазић види све агресивније деловање страних обавештајних служби према Србији.
“Ова два случаја и те како указују на чињеницу да је наш простор, простор Републике Србије, интересантан за насртаје безбедносних служби других држава”, рекао је Лазић.
Да ли је Србија посебан случај
Предраг Петровић из Београдског центра за безбедносну политику рекао је да стране службе прикупљају информације и када постоји неки догађај или нека ситуација која је за њих интересантна, оне покажу веће интересовање и пошаљу обавештајце који онда прикупљају додатне информације. Србија, истиче, није неки посебан случај.
“Ја бих пре то више тумачио у предизборне сврхе, као политизацију, као придавање додатног значаја Србији у овим геополитичким околностима”, каже Петровић.
Подсећа и на ситуацију у Бечу, када је, према изјави бившег директора тамошње контраобавештајне службе, процењено да има око 7.000 страних обавештајаца.
Споран начин на који се откривају афере
Неспорно је да је велики број присутних страних обавештајаца и у Србији, али споран је, каже Петровић, начин на који грађани сазнају за шпијунске афере.
“Заправо би требало шефови служби безбедности о томе да нас обавесте, то није ништа неуобичајено и службе безбедности у западним државама чак и на годишњем нивоу обавештавају своје грађане о томе какве су активности других држава, ко заправо покушава да угрози безбедност њихових држава. Ми то овде у Србији немамо, него све те информације добијамо из медија, што није добро”, навео је Петровић.
Шпијунске афере и раније су потресале јавност у Србији.
Током 2019. отркивена је афера Руски шпијун, када је објављен снимак на ком је руски потпуковник Георгиј Клебан снимљен како предаје новац пензионисаном потпуковнику Војске Србије, као и други случај када је радник “Првог партизана” из Ужица ухапшен због крађе документације о производњи муниције и продаји албанском агенту.