Hrana u Srbiji je skupa, skuplja nego u drugim zemljama, i ovo je opšte mišljenje. Ko je kriv za to, postavlja se pitanje. Ovim problemom se pozabavio i Republički zavod za statistiku (RZS) u istraživanju za potrebe vlade. Oni sugerišu da je hrana već skupa stigla u markete. Kako navode, prehrambena preduzeća imaju velike marže kojima „peglaju” nisku efikasnost koju imaju usled visokih troškova, podinvestiranosti i nedovoljno iskorišćenih kapaciteta. Za razliku od njih tipični veliki maloprodajni subjekti prehrambene robe zapravo primenjuju strategiju poslovanja „niska marža – veliki obrt”. Drugim rečima lopta skupoće je prebačena u dvorište prehrambene industrije.
RZS je uradio ne samo istraživanje o maržama u trgovini već i u prehrambenoj industriji i njihovom uticaju na inflaciju cena hrane u Srbiji. Podaci se odnose na prvih šest meseci 2023. godine. Autori su Miladin Kovačević, Milena B. Stevović i Vladimir Šutić.
„Rezultati istraživanja ukazuju na to da su inflatorni pritisci snažniji u proizvodnji prehrambenih proizvoda nego u trgovini na malo i da u najvećoj meri potiču od visokih troškova proizvodnje primarnih poljoprivrednih proizvoda, koji inače predstavljaju osnovnu sirovinu u prehrambenoj industriji”, navodi se.
Prema rezultatima istraživanja, na nivou cele prehrambene industrije ostvarena je prosečna stopa bruto marže od 54,1 odsto. U trgovini na malo prehrambenim proizvodima prosečna stopa bruto marže je 14,9 odsto. To znači da je u ovoj industriji prosečna stopa bruto marže 3,6 puta veća.
Bruto marža je, inače, direktni profit koji preduzeće ostvaruje za dobro ili uslugu, odnosno razlika između prodajne cene (bez poreza na dodatu vrednost) proizvoda i njegovih troškova proizvodnje. Zbog toga je poznata i kao profitna marža.
Neke grane, koje imaju visok udeo indirektnih troškova, imaju i više bruto marže. Na primer, najviša stopa bruto marže je u proizvodnji pekarskih proizvoda i testenine od 98,8 odsto koju upravo karakteriše visok udeo indirektnih troškova. Najniža stopa bruto marže je u proizvodnji mlinskih proizvoda, skroba i skrobnih proizvoda od 20,8 odsto, što je u skladu s nižim udelom indirektnih troškova.
„Razlika u prosečnim stopama bruto marži između prehrambene industrije i trgovine na malo proističe iz niske efikasnosti prehrambene industrije usled visokih troškova proizvodnje, podinvestiranosti i nedovoljno iskorišćenih kapaciteta. Iz tih razloga, ta preduzeća prilikom utvrđivanja prodajnih cena moraju da zaračunaju visoke stope bruto marže na svoje proizvode kako bi pokrile visoke indirektne troškove. U prilog ovome govore i rezultati o uslovima poslovanja, prema kojima je čak 93,4 odsto subjekata obuhvaćenih istraživanjem odgovorilo da visoki materijalni troškovi značajno i veoma značajno utiču na njihovo poslovanje, dok kod 78,1 odsto njih visoki troškovi distribucije značajno i veoma značajno utiču, a za 74,4 odsto subjekata to je nestabilna ponuda sirovina. S druge strane, tipični veliki maloprodajni subjekti prehrambene robe u Srbiji zapravo primenjuju strategiju poslovanja ’niska marža – veliki obrt’”, navodi se u istraživanju.
Prehrambenu industriju karakteriše nedovoljan obim stranih direktnih investicija, koje su, i tako skromne, najvećim delom bile usmerene na osvajanje domaćeg tržišta umesto na podizanje novih kapaciteta i podsticanje izvoza proizvoda više dodate vrednosti. Ova proizvodnja kapitalno je intenzivnija i podrazumeva veća investiciona ulaganja, što iziskuje finansiranje poslovanja iz kredita i drugih izvora zaduživanja. Iz tog razloga, poslovni subjekti koji se bave proizvodnjom hrane beleže veće stope bruto marže. Zapravo, mnoge kompanije u ovoj delatnosti trude se da održavaju visoku maržu kako bi mogle da finansiraju visoke troškove prodaje, marketinga, distribucije, logistike. Time je cenovna konkurentnost prehrambenih proizvoda na međunarodnom tržištu umanjena.