Da li bi dupliranje subvencija na 14.000 evra po radnom mestu dovelo strane investitore u nerazvijene opštine Srbije i šta je potrebno uraditi da radnik u Vranju prima približnu platu kao radnik u Vojvodini?
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić će predložiti vladi da odobri dvostruke subvencije za investitore južno od Save i Dunava kako bi taj deo zemlje mogao da ide u korak sa Beogradom i Novim Sadom. Vlada će morati dvostruko da ulaže u centralnu, istočnu i južnu Srbiju kako bi se svi delovi zemlje izjednačili po prihodima. Ako je na Vračaru prosečna plata 1.350 evra, zašto bi u Vranju neko radio za 550, pitao je Vučić na otvaranju druge fabrike nemačke kompanije „Kontinental” kod Novog Sada. On je rekao da zbog nižih troškova jug Srbije mora da se napravi privlačnijim za ulagače.
Milorad Filipović, profesor na Ekonomskom fakultetu, kaže da je Srbiji potrebna nova regionalna politika i dvostruko veći iznos investicija u infrastrukturu manje razvijenih područja.
– Mi nemamo politiku regionalnog razvoja. Imamo staru regionalizaciju Srbije od pre deset ili 15 godina i od tada se time ne bavimo. U toj regionalizaciji koja je usvojena kao zakonska osnova, imamo četiri grupe razvijenosti opština i plus jednu devastiranu, u kojoj se nalaze najnerazvijenije. Činjenica je i statistika pokazuje da su se razlike drastično pogoršale u regionalnoj ujednačenosti i regionalnom razvoju u poslednjih sedam do osam godina, sa prilivom stranih direktnih investicija i otvaranjem radnih mesta u Beogradu, Vojvodini, Šapcu. Potrebno nam je novo osmišljavanje politike regionalnog razvoja i tu je predsednik Srbije potpuno u pravu – objašnjava Filipović.
Prema njegovim rečima jedini uslov koji država treba da ispuni je izgradnja putne, telekomunikacione i energetske mreže uz ulaganje u socijalnu infrastrukturu, to jest u bolje školstvo, domove zdravlja i bolnice u centralnoj, istočnoj i južnoj Srbiji.
– Nama je bitno da privlačimo ulaganja višeg tehnološkog nivoa, kao što je „Kontinental”. Takvu investiciju ne možemo da smestimo u Trgovište ili Bosilegrad jer tu nema radne snage koja to može da isprati. Ali fabrike koje su radno intenzivne, a opet su bar srednjeg tehnološkog nivoa, kao što su neki delovi za auto-industriju i medicinsku opremu, mogu da se razvijaju van ovog područja koje je sada najinteresantnije strancima, oko Koridora 10 i Koridora sedam to jest područje Vojvodine, Šabac, Beograd. Svilajnac do Niša – navodi Filipović.
Ukazuje da postoji veliki nesklad na tržištu rada. Imamo viškove fakultetski obrazovane radne snage koja nikome nije potrebna u fabrikama, a sa druge strane nemamo majstore, pogonske inženjere, visokokvalifikovane radnike koji nose proizvodnju i moramo da uvozimo radnu snagu iz Turske i Bangladeša.
– Imamo taj disbalans i nemamo više potrebu da visokim subvencijama rešavamo pitanje nezaposlenosti. U poslednjih pet ili šest godina drastično su povećana ulaganja u srednje i visoke tehnologije kao što je MTU (nemački proizvođač vazduhoplovnih motora) u Pančevu, „Kontinental” u Subotici i Novom Sadu, „Jazaki” u Šapcu. To su sve pogoni koji traže dosta inženjerskog kadra, menadžere, visokoobrazovanu i specifičnu radnu snagu, a mnogo manje radnike sa osnovnom stručnom spremom i srednjim obrazovanjem opšteg tipa – kaže Filipović.
Podseća da smo pre 10 ili 15 godina morali da prihvatamo i proizvodnju čarapa i veša jer nismo ništa svoje sačuvali. Uništili smo industriju koju je Srbija imala do 1991. godine u okviru Jugoslavije.
–Od 2001. do 2010. smo tu arhitekturu potpuno razorili i nije ostala nijedna ozbiljan industrijska proizvodnja u Srbiji koja je mogla da bude konkurentna i da izađe van tržišta naše zemlje makar na neko regionalno tržište. Zahvaljujući tome morali smo da angažujemo strani kapital, ali sada već možemo da postanemo malo probirljiviji i ako već dajemo tolike subvencije treba da tražimo da se regionalno rasporede investicije – navodi Filipović.