Током трајања пандемије новог коронавируса широм света владала је несташица чипова, која је озбиљно успорила раст појединих индустријских грана, као што је аутомобилска, и проузроковала колосална улагања у скупа нова постројења у државама као што су САД, Јапан, Република Кореја и Кина, али и у Европској унији.
Сада је, међутим, јасно да је талас потражње за полупроводницима опао и да се произвођачи суочавају с великим губицима. Добар пример за то су водеће фабрике полупроводника у Јужној Кореји “Самсунг електроникс” и “СК Хајникс”.
Одељење у склопу “Самсунг електроникса” које се бави производњом и продајом меморијских чипова саопштило је да ће у првом кварталу ове године забележити губитак од чак 3,4 милијарде америчких долара. Поређења ради, у целој претходној години оно је остварило више од шест милијарди долара профита.
“Самсунг електроникс”, највећи светски произвођач меморијских чипова који имају широку примену и налазе се у свему од паметних телефона преко личних компјутера до сервера, зато је присиљен да ревидира своје претходне планове и смањи њихову производњу.
Истовремено, и други највећи произвођач чипова у, по обиму номинално десетој економији света, “СК Хајникс” објавио је да је у првом кварталу 2023. претрпео губитак од око 2,5 милијарди америчких долара, те да ће настојати да се у већој мери усмери на израду профитабилнијих чипова за сервере. Компанија је и у последњој четвртини претходне године претрпела велике губитке и не предвиђа побољшања у пословању ни за следећи квартал ове године.
Ветрови тржишта често мењају смер
За време пандемије знатно је скочила потражња за компјутерима, телевизорима и другим електронским уређајима који се заснивају на раду чипова, јер су стотине милиона људи широм света биле везане за домове и присиљене на комуникацију искључиво путем интернета.
Сада не само што становништво може себи да допусти да троши на изласке и путовања, што подразумева смањење интересовања за електронику, већ се и широм света шири инфлација која грађане присиљава на штедњу.
Осим тога, кажу стручњаци у Источној Азији, током пандемије многе муштерије произвођача меморијских и логичких чипова направиле су залихе тих есенцијалних компоненти електронских уређаја које сада полако троше, због чега не посежу за новим поруџбинама.
Терет датих обећања
Куриозитет је, међутим, да “Самсунг електроникс” и “СК Хајникс” планирају да уложе по 17, односно 15 милијарди долара у изградњу постројења за израду чипова, односно фабрике за паковање чипова у Сједињеним Америчким Државама, што је резултат великог политичког притиска владе у Вашингтону.
Она тиме жели да обнови посусталу производњу полупроводника у својој земљи, одвоји важне источноазијске произвођаче чипова од кинеског и веже их за своје тржиште, те се изолује од поремећаја у снабдевању који би настали евентуалним оружаним сукобом око Тајвана.
Вашингтон је спремио и велики финансијски стимулус за домаће и стране произвођаче чипова вољне да отварањем нових постројења у САД пренесу своја технолошка знања, поврате сјај америчкој индустрији и подстакну развој целокупне америчке економије снабдевајући је довољним количинама силиконских мозгова за паметне машине и уређаје.
Међутим, с обзиром на пад потражње и крупне губитке које подносе, вероватно је да ће две поменуте јужнокорејске компаније тражити од Вашингтона одлагање изградње или смањење капацитета најављених постројења.
Интересантно је видети и да ли ће пад потражње за чиповима, о којем се говори још од друге половине прошле године, проузроковати промене у стратегији владе у Сеулу, која је почетком 2021. најавила да ће до краја ове деценије у развој и производњу полупроводника у земљи бити уложено чак 452 милијарде долара, како би јужнокорејска економија могла да у потпуности буде независна од испоручилаца с Тајвана и из матице Кине.
Поготово што би лавовски део тог улагања требало да дође из приватног сектора, управо из сефова “Самсунг електроникса” (151 милијарда) и “СК Хајникса” (203 милијарде), који поред проширења постојећих капацитета планира изградњу четири нове фабрике чипова у земљи.
“Самсунг” се почетком марта чак обавезао да у наредних 20 година (до 2042) у изградњу индустријске и истраживачке базе у вези с полупроводницима у Републици Кореји уложи чак 230 милијарди долара (што укључује поменуту 151 милијарду у овој деценији).
Мада ове колосалне инвестиције можда делују нестварно, треба их ставити у контекст и рећи да је Јужна Кореја у последњих неколико година приходовала између 99 и 126 милијарди долара годишње захваљујући извозу полупроводника, те да би након поменутих улагања, до 2030. тај извоз требало да достигне 200 милијарди.
Јужнокорејски медији већ говоре о томе да је “СК Хајникс” одлучио да одложи улагање у једну од нових фабрика, тако да се може говорити о првим знацима одступања у дивовском плану којим Република Кореја треба да се претвори у највећег светског произвођача чипова до краја ове деценије.
Ипак, та електронска компанија није одустала од своје дугорочне стратегије крупног улагања у знања и производне капацитете везане за полупроводнике, будући да су те компоненте у савременим условима прека потреба не само за произвођаче паметних телефона и компјутера већ и аутомобила, покућних уређаја и наоружања.
Неизвесна будућност
Остаје, међутим, да се види да ли ће се и када ублажити глобална инфлаторна кретања изазвана поскупљењем енергената и штампањем новца за време пандемије.
Пад потражње за полупроводницима могао би да се одужи услед геополитичких фактора, као што је рат у Украјини, односно то да ли ће, када и у којој мери Запад одустати од санкција на руску нафту, гас, храну и ђубриво.
Такође, Република Кореја, слично САД, настоји да у потпуности постане самодовољна када је у питању задовољење потреба сопствене економије за свим врстама чипова и одржавање моћи извоза, не би ли елиминисала ризик прекида у снабдевању који носи евентуални рат око Тајвана.
Међутим, тај ваздушно-поморски сукоб би вероватно у потпуности физички паралисао јужнокорејску спољну размену. Пошто се јужнокорејски извоз превасходно састоји од електронских уређаја, аутомобила и машина (који садрже чипове), увећани и унапређени капацитети домаће индустрије полупроводника на извесно време би практично били неупотребљиви и гротескно предимензионирани, што би генерисало колосалне губитке.