Дијана Ивановић испричала је причу о својој породици током рата. Рођена је у Лимну у Босни и Херцеговини, месту у којем је пре рата живело 5.000 Срба, а данас их је остало само 20.
Знајући страхоте и цивилне губитке које су Срби искусили у Другом светском рату, Дијанини родитељи су 1991. одлучили да пошаљу своје четворо деце у Србију.
Они, како каже, нису желели да напусте свој дом и даље су се надали да ће се све решити у најбољем реду и надали су се миру.
“Веровали су да им нико неће нашкодити јер су били добри људи, познати у заједници по томе што су помагали другима, укључујући Хрвате и Бошњаке. Али моји родитељи су били Срби и ту је све почело”, рекла је Дијана.
У мају 1992. године пет хрватских војника је дошло и одвело њеног оца Радета на испитивање и он се никада више није вратио кући.
Прво је, каже, био смештен у полицијску станицу са многим другим Србима, а касније је послат у средњу школу “Иван Горан Ковачић” која је била претворена у концентрациони логор за Србе, а који су водили Хрвати и Бошњаци.
Смештен је, каже, у малу собу девет квадрата са још 12 Срба, који су били из Србије, али су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији.
“Ови Срби су ухваћени и доведени у логор у Лимну. Мој отац је рекао да је један сироти човек свакодневно мучен и на крају убијен. Мој отац је такође мучен свакодневно пет и по месеци, углавном од стране хрватских полицајаца, који су му били пријатељи пре рата. Бошњачки пријатељи и суседи су хватали своје суседе Србе и то се све понављало и то у великој мери”, испричала је Дијана.
Њеног оца су, прича Дијана, мучили, тукли песницама, чизмама, жицама, пендрецима, а мучење се завршавало тако што су га манијакално изгазили. Стављали су му пушку у уста, претећи да ће га убити.
“Мој отац је био у таквом болу да је молио. Молио је да га убију. Али су му рекли да зато што је Србин, да ће га прво мучити па тек онда убити. Кад би једном од мучитеља досадило, нови би дошао и наставио са страшним циклусом док и њему не досади. Једне ноћи су му везали повез и одвезили га у шуму где су хтели да га убију. Извели су га из аута и рекли му да пази кораке јер може стати на нечије тело. Ставили су му пиштољ на чело и пуцали, међутим пиштољ је био празан намерно”, испричала је Дијана.
Ови и други психолошки притисци и трауме су, каже, били свакодневни, а посипали би воду по њему и мучили.
“Оштетили су му тело тако што би га испекли, тако да је имао опекотине до краја живота. Често су га стављали у самицу на неколико дана без хране и воде, без ћебета, кревета или било чега другог. Спавао је на бетонском поду пет и по месеци”, рекла је Дијана.
Њена мајка Љубица је имала исту судбину као и отац.
Док је отац био у логору, живела у константном страху од тога да ће јој запалити кућу.
Примећивала је да је све више Срба нестајало.
“Једног јутра, наша сусеткиња, Српкиња, је пронађена мртва у својој кући. Њено голо тело је пронађено на поду, била је силована, њени екстремитети су поломљени и имала је рану од пиштоља на грудима”, испричала је Дијана.
“Моју мајку су такође одвели у концентрациони логор 10. августа 1992. године. Редовно су је тукли и мучили на електричној столици као и мог оца. Претили су да ће довести сво њено четворо деце и убити их пред њом”, рекла је Дијана.
Многи Срби су, каже, задржани и мучени у том логору, укључујући и њене стричеве, тетку и двојицу рођака.
“Многи од њих нису преживели. Многе српске куће су опљачкане, затим запаљене и уништене, укључујући и нашу. Имам слику онога што је од ње данас остало. Једини разлог што су моји рођаци и родитељи преживели јесте то што су имали довољно среће да их региструје Међународни црвени крст током једне од њихових посета логору. Пуштени су из логора кроз програм размене затвореника. Овде имам сва документа, доступна су из организације Црвеног крста која сведоче о њиховом времену проведеном у логору. Људи могу лагати, али документи не лажу”, испричала је Дијана.
Напустила је, каже, свој град пре 33 године 1991. године и од тада није нашла снаге ни храбрости да се врати.
“Враћање би било као да се суочавам са сопственом смрћу. До данас нико није одговарао за ужасе које су Србији и мом граду доживели. Ја сам овде данас, тражимо од Уједињених нација да нам помогне да добијемо правду за све ужасе које смо искусили сви ми данас присутни и многи Срби жртве овог рата”, рекла је Дијана.
Тражимо од Уједињених нација да помогну да се врати вера у човечанство и правду тако што ће нам помоћи да пронађемо правду за нас. Данас овде износим најтрауматичнија искуства која је моја породица проживела и која нам је потпуно променила животе. Увек ми је јако тешко када причам или говорим о томе, ипак покушавам да будем објективнија, разумем и знам колико је тешко бити жртва рата. С друге стране, збуњена сам зашто ми, српске жртве, зашто смо дискриминисани у Уједињеним нацијама које уместо да нас уједињују, оне нас данас овде деле. Рат у БиХ се завршио пре 29 година, људи из Босне и Херцеговине су своје ране залечили полако, а ми данас овде опет отварамо ране”, рекла Дијана.