Da bi se rešio decenijski problem „Elektroprivrede Srbije” (EPS) sa plasmanom postojećeg pepela sa deponija i novog pepela, šljake i gipsa u termoelektranama, pokrenut je javni dijalog EPS-a i korisnika ovih sekundarnih sirovina. Na drugoj međunarodnoj stručnoj konferenciji „Pepeo, šljaka, gips – sirovine za cirkularnu ekonomiju”, koju je organizovao portal „Energija Balkana”, ocenjeno je da ovi nusproizvodi u termoelektranama EPS-a koje sagorevaju ugalj mogu da imaju široku primenu.
„Interes EPS-a je da se pepeo proda, jer je on nama finansijski teret. Želimo strateškog partnera koji će nam pomoći da ispraznimo deponije pepela i da pokušamo da ne gradimo deponije gipsa, to jest da ga odmah prodamo. Bilo bi poželjno da se napravi disperzija, da se jedan deo pepela proda, a za drugi da se nađe strateški partner”, rekao je na ovom stručnom skupu Milan Radunović, savetnik generalnog direktora EPS-a.
On je istakao da je EPS spreman da uradi postrojenja onako kako se zajednički proceni da je tehnički i tehnološki najbolje.
„EPS nudi da vi to finansirate, ali želimo da EPS bude vlasnik tih postrojenja i infrastrukture, a da vam to ulaganje nadoknadimo kroz isporuke pepela i gipsa. Ako vam je to prihvatljivo, možemo odmah da startujemo sa tim”, rekao je on, napominjući da bi bilo poželjno da se napravi disperzija, da se jedan deo pepela proda, a za drugi da se nađe strateški partner.
Kada su u pitanju bankarske garancije, one su potrebne jer je, kako je rekao, problem u tome što EPS računa da neće morati da pravi nove kasete za deponiju, a kupac može da se predomisli.
Objasnio je da što se više pepela proda jednom kupcu, taj kupac će ga dobiti po povoljnijoj ceni.
„U jednom trenutku biće nula, u sledećem ćemo možda mi da platimo. Nas deponija košta. Trebalo bi da se EPS rastereti troškova starih i izgradnje novih deponija i silosa. Nas interesuje da što pre nađemo rešenje, ništa nije zabetonirano”, dodao je Radunović.
Govoreći o situaciji u Srbiji, Bojan Bajčeta, regionalni menadžer kompanije „SEE Hive Energy”, istakao je da je pepeo osnovna sirovina koja im je potrebna. Prva je na TENT B, fabrika vredna 60 miliona evra. Ovaj projekat ima dve faze, a čekamo EPS i ministarstvo. Drugo ulaganje je na „Kostolcu A”, gde bismo radili sukcesivno. Ali od avgusta čekamo odgovor od EPS-a. Kako se količine iz direktne proizvodnje budu smanjivale, planiramo da krenemo da koristimo pepeo sa deponija, da vremenom kompletno pređemo na pepeo sa deponija. Ponudili smo, takođe, opcije cene, učešća u dobiti. Ponudili smo opciju da kupimo deponiju od EPS-a. Sve to je na stolu. Naša investicija je sigurna – čekamo samo EPS”, rekao je Bajčeta, dodajući da su njima potrebne količine od oko 250.000 tona iduće godine, pola miliona tona naredne i na kraju dva miliona tona godišnje.
„Institut Vinča redovno kontroliše nivo radioaktivnosti u okolini termoelektrana. Ona je jednaka nivoima zabeleženim na drugim lokacijama – udaljenim od TE. Drugim rečima, pepeo i šljaka nisu radioaktivni”, poručila je dr Marija Šljivić Ivanović, naučna savetnica, rukovodilac Laboratorije za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta za nuklearne nauke Vinča.
Govoreći o tome da je njihova primena raznovrsna, da se koriste u građevinarstvu, navela je da je moguća i primena za sintezu zeolita, polimera, za ekstrakciju i u zaštiti životne sredine. U građevinarstvu se pepeo koristi kao dodatak cementu, tako da se može dobiti beton, a može se direktno ugrađivati na gradilištu, bez prethodnih tretmana. A da je sama upotreba pepela i te kako isplativa govori činjenica da sve visokorazvijene zemlje imaju veću potrošnju pepela nego proizvodnju. U SAD, Nemačkoj, Japanu, Holandiji, Velikoj Britaniji… znaju da štede sredstva i koriste pepeo”, zaključila je Marija Šljivić Ivanović.