петак, 24.11.2023, 15:09 -> 15:47
Извор: РТС
Аутор: Миле Новаковић
Један од малобројних данас живих штићеника дома за незбринуту децу у Матарушкој бањи је деведесетогодишњи Зрењанинац Драган Жигић. У дом је дошао 1942. са 9 година и провео наредне 3 године, дочекавши тако крај Другог светског рата.
Био је 27. јун 1941. када је са породицом протеран из Независне државе Хрватске и села Дијелка код Вировитице. Датум је забележио један мештанин у свом дневнику. Драган Жигић је избегао са родитељима и седморо браће и сестара. У избеглиштву умро му је отац, па је са два брата упућен у дом у Матарушкој бањи. Добро памти ужасне услове у којима је одрастао.
„Највећи проблем је била храна, а други проблем су биле буве, вашке и шуга. Имали смо сламарице, а не душеке и како уђемо у собу ноге одмах малтене поцрне од бува”, сећа се Драган Жигић, из Зрењанина.
И поред свега спроводила се војничка дисциплина уз свакодневно извођење стројевих радњи. За грешку је следила казна.
„И ја сам добио једанпут и две батине зато што сам после тих стројевих радњи оквасио врх ципела. А како да се не окваси кад је киша падала”, прича Драган.
Број избеглих у Србији је до краја рата достигао 400.000. Нема процена колико је било деце међу њима.
“Постојали су и посебни избеглички домови у Ужицу и Севојну који су углавном имали улогу да прихватају децу која су долазила са подручја Босне и Херцеговине, односно прелазила преко Дрине. Ту им привремено пружала помоћ, а затим их распоређивала по различитим домовима у Србији”, истиче Љубинка Шкодрић, из Народног музеја Краљево.
Током Другог светског рата у избегличким домовима у Матарушкој Бањи боравило је 3445 – оро деце. Умрло је од болести њих 56. По завршетку рата живот је Драгана Жигића селио кроз домове у Врњачкој бањи, у Бугарској, Јабуци и на крају у Зрењанину, где је завршио школовање, а пензију дочекао као професор у Техничкој школи.