Inicijativa Milana Krkobabića, ministra za brigu o selu, da se uvedu socijalno garantovane „penzije” naišla je na otpor kod pojedinaca, a da nisu do kraja ni čuli o čemu je reč. Naime, nije ovde niko predvideo da se penzionerima koji su ceo životni vek radili i uplaćivali doprinose sada uzima deo penzije i daje onima koji nemaju dan radnog staža, niti bilo kakvih drugih primanja. Govorimo o mogućem budućem primanju po 100 evra mesečno koliko bi se izdvajalo za stare i siromašne iz republičkog budžeta i to dela koji je inače namenjen socijalnoj politici.
Pri tome ovde nije reč ni o čemu novom, već o ideji koja je bila deo prethodne Nacionalne strategije o starenju za period 2006–2015, a koja nije ovo pitanje dotakla zbog čega je ono ponovo aktuelizovano.
– Još tada sam predlagao uvođenje institucije socijalnih „penzija” koje bi obezbedile starijim osobama bez ikakvih prihoda i koje ne mogu da ostvare prinadležnost, a žive u siromaštvu i bez adekvatne podrške i sredstava, da se uvede ova vrsta „penzije”. Pošto to nije realizovano, ponovo sam inicirao ovaj predlog sve u cilju smanjenja siromaštva u Srbiji – kaže u razgovoru za „Politiku” Milan Krkobabić, ministar za brigu o selu.
Na koje bi se sve kategorije odnosila ova penzija od 100 evra (budući da već postoje brojna socijalna davanja) za najugroženije i one bez ikakvih primanja?
Kada govorimo o socijalno garantovanoj „penziji” isključujemo sve one koji su već u penziji, bez obzira na visinu prihoda kao i sve korisnike različitih socijalnih davanja. Ovo je bio nužan uvod da bismo definitivno odredili na koga se odnosi socijalno garantovana „penzija”. Namenjena je ženama koje u ovom času imaju 63 i po godine i muškarcima starijim od 65 godina, nemaju penziju, niti imaju uslova da je dobiju, a nemaju ni bilo kakve druge prihode. Institut socijalne penzije primenjuje se u stotinak država širom sveta kao osnovni mehanizam zaštite starijih osoba od siromaštva. Njeno uvođenje bio bi kvalitativan korak napred koji bi Srbiju uzdigao na nivo socijalno najodgovornijih zemalja u svetu.
Koliko je takvih građana u Srbiji?
Prema nezvaničnim procenama taj broj se kreće od 130.000 do više od 200.000. Među njima je najveći broj žena, i to žena sa sela.
Da li se ovaj vaš predlog preklapa s predlogom o najnižoj penziji i penziji ispod proseka koju već prima više desetina hiljada starih?
Zahvalan sam vam na ovom pitanju. Njime mi pomažete da definitivno razjasnimo – socijalno garantovana „penzija” je poseban institut socijalne politike. Jednostavno rečeno, nema nikakve veze sa klasičnom penzijom. A da budem još jasniji – ni sa kasom Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Ko bi isplaćivao socijalno garantovanu „penziju”?
Isplata socijalno garantovane „penzije” bila bi iz republičkog budžeta, iz dela namenjenog za realizaciju mera socijalne politike. Nužno je da napomenem da tu isplatu ne treba dovoditi ni u kakvu vezu sa Fondom PIO, kao što to neretko čine neupućeni ili nedobronamerni.
Da li postoji neko rešenje da se onima koji imaju 14 godina 11 meseci i 29 dana radnog staža za taj jedan dan prihvati do tada uplaćeni staž i tako ostvare penziju?
Kao predsednik PUPS-a – Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije odgovorno tvrdim da postoji ne neko, nego sijaset raznovrsnih i to, ubeđen sam, održivih rešenja da se i tim ljudima izađe u susret. Što se tiče nas iz PUPS-a, spremni smo da to podržimo i iniciramo.
Zna li se gde završava taj njihov uplaćeni novac, a neko ipak nije ostvario penziju?
Naravno da se zna. Postoji precizna evidencija o uplaćenim doprinosima za PIO svakog zaposlenog u Srbiji. Ali to nije nikakva uteha za one koji ne mogu da ostvare penziju. Oni je čekaju i imaju pravo na dostojanstvenu starost.
Da li je ovaj predlog deo strategije o starima koji je nedavno bio na raspravi u Skupštini Srbije?
Očekujem da institut socijalno garantovane „penzije”, koji je bio deo prethodne Nacionalne strategije o starenju za period 2006–2015, a koji na žalost svih nas, a pogotovu starijih građana u zoni siromaštva, nije realizovan, bude nezaobilazan deo i buduće strategije. Ipak, budimo realni strategije su – strategije, a život je – život. Ovi ljudi o kojima govorimo nemaju vremena da čekaju. U okviru Ministarstva za brigu o selu veoma brzo ćemo ići s konkretnim predlozima. A inicijativu za uvođenje socijalno garantovane „penzije” već smo zvanično uputili nadležnom ministarstvu.
Koliko je realno da ovakav predlog zaista zaživi i kada?
Da bi socijalno garantovana „penzija” zaživela, neophodna je, pre svega, jasno definisana politička volja. Ako ona postoji, onda će se naći i izvori finansiranja. Ali i ono što je bitnije od svega, a to je društvena i politička hrabrost da se pronađe način da se izvrši odgovarajuća pravedna preraspodela narodnih para u korist onih kojima je to životno neophodno. S toga, svi moramo dobro da se zapitamo šta smo u stanju da uradimo da pomognemo građanima koji su u zoni siromaštva. Uvođenje socijalno garantovane „penzije” efikasna je mera za zaštitu osnovnih ljudskih prava, prava na dostojanstvo i lični integritet starijih građana. To nam je civilizacijski zadatak, to je merilo civilizacijskog uzleta.