Kada je javnost pre par godina saznala da je himalajski masiv u Aziji, na kojem se nalazi najviši planinski vrh na zemlji Mont Everest, umesto obasjan suncem i okružen netaknutom prirodom prekriven godišnje sa više od 12 tona fekalija i 30 tona smeća, zbog čega ga nazivaju najvećom deponijom na svetu, oni oko kojih se nalaze tone đubreta, a koje zaobilaze ne pomišljajući da ga pokupe i odlože, odahnuli su i rekli sebi – nismo mi najgori. Kada se ovo zna, postavlja se pitanje da li je moguće da otpad koji završava na divljim deponijama usred zelenila, u rekama i rukavcima, ama baš nikoga ne zanima u Srbiji. Ili samo malobrojne koji imaju svest o tome šta znači razgradnja samo jedne plastične kese u prirodi.
Kako bi doskočila, Vlada Nepala je uvela depozit u visini od 4.000 dolara namenjen svima koji pođu na Mont Everest, a koji im bude vraćen isključivo ukoliko s vrha donesu najmanje osam kilograma smeća. Ipak, nije poznato u kojoj se meri ovo pravilo poštuje, prenela je Nacionalna geografija. Da li i Srbija treba da bude pretvorena u veliku kantu za smeće ili će kaznena politika koju bi trebalo da država konačno uvede biti ta koja će neodgovorne opametiti?
U borbu za čistiju Srbiju, njene šume, reke, planine, krenuo je altruistički Miloš Stanojević, uspešni mladi poslovni čovek, rođeni Zemunac, koji je u prestonici i regionu upravljao projektima od više stotina hiljada kvadrata stambenog i poslovnog prostora, ali svaki slobodan trenutak bilo danju, bilo noću provodi u prirodi. On je svetski prvak u sakupljanju elektronskog otpada. Na svetskom prvenstvu u Đenovi u trčanju i sakupljanju smeća prikupio je oko 80 kilograma otpada. Tokom tog trčanja dugog oko 23 kilometara i ostvarenog uspona višeg od 800 metara, Miloš je našao i dovukao do cilja: dva automobilska akumulatora, motor od motocikla, baterije, tri auto-gume s felnama, dve malokalibarske puške, nekoliko video-plejera, laptopa…
– Da sam imao veći džak u koji bih sav taj elektronski otpad odložio bilo bi tu i više kilograma, jer je na pojedinim delovima staze moglo još toga da se nađe – bačeno i čeka da ga neko nekad odloži na deponiju – priča ovaj „čistač staza”, koji je sa još 85 takmičara iz 17 zemalja sveta učestvovao u uklanjanju smeća trčeći. Kaže da je oduvek bio zaljubljenik u prirodu i da mu nije teško ni da u dva ili tri ujutru sedne u kajak i uputi se ka zabitim rukavcima, gde pored posmatranja aktivnosti dabrova i orlova belorepana krene da uklanja otpad. A otpada tu, nažalost, ima i previše.
Čistio je, priča za „Politiku”, Zaovinsko jezero u dužini od 42 kilometra i sve što je mogao veslom da dohvati on je pokupio. Budući da ima odličnu saradnju s ribočuvarima na Dunavu, ali i „Srbijašumama”, kada prikupi otpad koji ne može sam da ponese javi im gde mogu da ga preuzimi i deponuju. On se slaže da bi značajne finansijske kazne za svakog ko iza sebe ostavi đubre u prirodi bile ključno rešenje da se spreči dalje ekološko zagađenje. Od tog novca bi se plaćao veći broj inspektora koji bi išli u obilazak ovih kriznih područja, a istovremeno bi se organizovale i ekološke edukativne radionice za decu školskog i predškolskog uzrasta.
Počeo je sam da dok rekreativno trči po zabitim delovima prirode sakuplja i smeće koje su drugi ostavili iza sebe. Kaže da njemu nije teško da se sagne i to uradi.
– Ne vidim razlog zašto bi i nekome drugom to bio problem. Ako je neko već došao u prirodu da uživa onda neka boravi u čistoći i ne dozvoli da se umesto lišća na granama drveća vijore najlonske kese. Ljude dobre volje pozivam i ovim putem da se priključe akciji „Čistač staza”, jer se sakupljanje organizuje često i s predstavnicima eko-ranera i sa Savezom za rekreaciju i fitnes Srbije. Svi mogu da kontaktiraju sa mnom i preko instagram profila @trail_cleaner kako bismo se dogovorili gde ćemo i na kojoj ruti trčati i sakupljati smeće. Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada je Osnovna škola „Ratko Mitrović”, u koju ide moja ćerka, organizovala takmičenje u odnošenju otpada, što kod dece odmalena razvija naviku da budu odgovorni prema prirodi – kaže on.
Njegovo dosadašnje iskustvo potvrđuje da što su delovi Srbije zabačeniji da je tamo i manje otpada, i obrnuto. Ali ne iznenadi se ni kada usred nedođije naiđe na izbačeni šut, stari krevet ili ormare. Ili još gore kada sve to plovi rekama.
– Država je na potezu da pooštri sankcije i za početak sagleda modele koji se uspešno primenjuju u ostalim zemljama. Treba da ima u vidu činjenicu da je u Singapuru za bacanje bilo kog smeća na ulicu propisana kazna od 700 dolara – zaključuje Miloš.