Литванија је последњих дана “мезимац” кинеских медија. Не стога што је у престоници Вилњусу почетком недеље одржан самит лидера земаља чланица НАТО-а, већ зато што је та земља са нешто мање од три милиона становника управо објавила своју државну стратегију у односу на Индо-Пацифик, која наглашава развијање политичких и економских односа са Тајваном као један од приоритета и има безбедносну компоненту, у којој Кина фигурира као претња по међународни поредак.
Литванска стратегија
Рецимо, у тексту литванске статегије, која је усвојена петог овог месеца, може се прочитати “да Кина интензивира унутрашње аутократске методе контроле и спроводи све агресивнију спољну политику”, да је спремна “да употреби економску, политичку, дипломатску и другу присилу ради остваривања својих циљева”, те да њен “став према људским правима прети међународном поретку заснованом на правилима и раду међународних организација, те представља значајан изазов за слободна и демократска друштва”.
Литванска стратегија за Индо-Пацифик формулисана је, може се прочитати у образложењу, с циљем да ојача међународни положај државе кроз јачање сарадње са “земљама истомишљеницама” из тог пространог региона.
Министарство иностраних послова бивше совјетске републике саопштило је и да је сврха ангажовања земље у Индо-Пацифику да се ојача “међународни поредак заснован на правилима”, што је крилатица из вишегодишњег америчког дискурса у којем се Кина оптужује да нарушава норме међународног права и ремети слободу пловидбе у Јужном кинеском мору и тако подрива међународни поредак.
Фраза “поредак заснован на правилима”, међутим, тврде њени критичари у Источној Азији, практично је синоним за светски поредак у којем правила дефинишу (и по свом нахођењу) крше САД и њени савезници.
Литванија као лидер ЕУ и НАТО-а у протежирању Тајвана
Онима који прате односе Кине и ЕУ чињеница да Литванија има оштре речи за Пекинг и себе доживљава као браниоца европске демократије и “међународног поретка заснованог на правилима” није нова.
Ово стога што је Вилњус пре непуне две године дозволио отварање тајванског представништва у својој престоници, које практично функционише као амбасада и које у називу садржи реч “Тајван” за разлику од у свету уобичајеног имена “Тајпеј”, што даје утисак да Литванија признаје независност тог пацифичког острва од кинеске матице (Вилњус је успоставио и сопствену представничку канцеларију у главном града Тајвана Тајпеју).
Као одговор на то што се Литванија оглушила на њихов захтев да преименује или не дозволи отварање тајванског представништва, власти у Пекингу су повукле свог и наложиле литванском амбасадору да напусти њихову земљу.
Кина је, такође, увела темељну забрану увоза из балтичке државе, који је поред робе у целости произведене у њој, обухватио и артикле који садрже састојке или делове пореклом из ње.
Бивша совјетска република је потом иступила из иницијативе “17+1”, која је усмеравала економску сарадњу најмногољудније земље света и 17 држава источне и средње Европе.
Из солидарности, Литванију су следиле и друге две балтичке републике, чланице ЕУ и НАТО-а, Естонија и Летонија, па оквир за сарадњу Кине и држава средње и источне Европе сада има формат “14+1”.
У процепу – између интереса, илузија и идолопоклонства
Наравно, свака озбиљна држава има и треба да има одређену дипломатску и економску стратегију и за најудаљеније делове света.
Међутим, необично је то да је Литванија у свој програм за развијање односа са земљама Индо-Пацифика унела и аспект војне безбедности који је срочен тако да сугерише амбиције и аспирације које пре приличе глобалној суперсили или бар држави која је део тог региона.
Наиме, у склопу тог аспекта, Вилњус је не само евентуалну будућу војну помоћ Кине Русији у конфликту у Украјини, већ и евентуални покушај Кине да силом промени статус кво у Тајванском мореузу дефинисала као “црвену линију која ће изазвати легитимни одговор земаља које верују у очување међународног поретка заснованог на правилима.”
Наравно, Литванија у земље заштитнице “поретка заснованог на правилима” рачуна и себе.
Да је за Литванију велика брига интервенција Русије у Украјини јесте разумљиво, као и то да ту малу балтичку државу плаши продубљивање војнополитичких односа дивова Москве и Пекинга као нешто што би могло да угрози њене интересе – то је тема на коју је релативно доста мастила потрошено у њеној индо-пацифичкој стратегији.
Могућ је и аргумент да Литванија, с обзиром на то да је члан НАТО-а, може и треба да преузме циљеве и амбиције Алијансе на себе.
Међутим, то да има црвену линију у вези с односом између матице Кине и Тајвана и између осталог брине за “информациони притисак Кине на Тајван”, те показује одлучност “да предузме сваки напор да се повећа број радњи и иницијатива за пружање отпора непријатељским наративима у региону (Индо-Пацифика)” може се сматрати бизарним, па и дрским, како и пишу кинески медији.
Такав став се, чак, може протумачити и као израз властите илузије величине, како и указују поједини кинески новинари.
Ту илузију, чини се, храни уверење званичног Вилњуса да може себи да дозволи се меша у политику земаља на другој страни Земљине кугле и држи им лекције у западњачком неоколонијалном маниру јер има моћне пријатеље иза чијих скута може да се сакрије ако нешто пође по злу.
Такође, вероватно има доста истине и у тврдњи кинеских аналитичара да литванске политичаре на агресивни однос према Кини вероватно тера и жеља да, због несигурности коју осећају у односу на огромног и моћног руског суседа, покажу Вашингтону да су верни његовој спољној политици и да му могу бити корисни у остваривању његових циљева.
Да ли је литванска стратегија показатељ важног ширег тренда
Ипак, кинески коментатори, који о Литванији понекад с ниподаштавањем говоре као о досадној мушици, упркос оправданој огорчености, вероватно би мудро поступили ако би речи и поступке власти у Вилњусу узели за озбиљно.
Јер литванска индо-пацифичка стратегија, која практично осуђује и за противника у сфери безбедности узима Кину, није прва у ЕУ.
Наиме, поред већих држава Уније, стратегију за Индо-Пацифик, регион који има чак 4,24 милијарде становника и на који отпада 42 посто светског БДП-а, недавно (у октобру прошле године) формулисала је и Чешка.
У њој, Праг је окарактерисао Кину као “истовремено партнера и економског противника, те системског ривала”, а САД као “природног партнера и блиског савезника који има важне интересе у том региону.”
То указује да је у току одређивање и равњање земаља ЕУ, чланица НАТО-а, према америчком схватању Кине као реметиоца међународног поретка и агресивног противника и према стратегији Вашингтона за политичко, дипломатско и економско изоловање Пекинга на међународној сцени.
Формулисање стратегије за Индо-Пацифик мањих чланица Западног блока, које имају минимално економско и политичко присуство у том региону, нарочито оне безбедносне, чак подсећа на јавно исповедање вере или вазално заклињање на верност.
Литванску стратегију за Индо-Пацифик, дакле, не треба потценити јер она, осим што служи за подизање медијске прашине и јавно дискредитовање Кине, представља показатељ ширег тренда идеолошке хомогенизације НАТО-а и сврставања источноевропских земаља уз САД, који би могао да даље поткопа кинеске трговинске и економске иницијативе попут “Пута и појаса свиле” и поменутог оквира за сарадњу са земљама средње и источне Европе.