U luci u Pireju Kina je šef: “Prodaja bila tragična greška”

I iako na taj način jedna strana sila kontroliše važnu luku, u Grčkoj nema javne rasprave o rizicima takve zavisnosti, piše DW.

U Grčkoj nemaju baš mnogo razumevanja za burnu raspravu koja se trenutno vodi u Nemačkoj o ulasku kineske državne brodarske kompanije “Kosko“ (Cosco) u vlasničku strukturu Hamburške luke. Naime, nakon 2011. godine grčka država je, pod pritiskom tzv. Trojke, zbog dužničke krize prodala strancima skoro sve važne morske luke i aerodrome. Atina je 2016. potpisala ugovor sa “Koskom“, prema kojem je to kinesko preduzeće postalo dvotrećinski vlasnik luke Pirej.

Grčka vlada do sada je bila prilično zadovoljna poslovanjem te firme u najvećoj grčkoj luci. “Kineska investicija u Pireju ima prednosti za obe zemlje“, rekao je premijer Kirjakos Micotakis na prvom sastanku na vrhu Kine i 17 zemalja Centralne i Istočne Evrope u februaru prošle godine. Kineski predsednik Si Đinping je pak tu investiciju opisao kao “besprimerni projekat“. On ocenjuje da je Pirej “važno čvorište za brzu kopnenu i pomorsku vezu između Kine i Evrope, i veza između Azije i Evrope“.

Kinezi su modernizovali luku i danas je Pirej najveća luka u istočnom Sredozemlju i sedma po veličini u Evropi. Radna mesta su sigurna, uslovi rada nisu ni bolji ni lošiji nego negde drugde u Grčkoj. “Kosko“ se kreće u okvirima grčkog radnog prava i podložan je, barem teoretski, kontrolama nadležnih tela – koje se, istina, retko sprovode.

Uprkos tome, sindikati u Pireju stalno se žale na uslove rada i traže strože bezbednosne mere, nakon što je prošle godine smrtno stradao jedan lučki radnik. No, očigledno je da “Kosko“, kao i skoro svaki veliki poslodavac u Grčkoj, baš i ne oseća preveliki pritisak od strane nadležnih kontrolnih organa.

Pretovarna luka za kineske proizvode

Od kad je “Kosko“ preuzeo Pirej, njegovi brodovi dovoze sve više kineskih proizvoda u luku koja je postala jedno od najvažnijih mesta za pretovar u Sredozemlju. Za druge grčke luke to ne predstavlja problem, s obzirom na to da ne konkurišu s Pirejom. To se, međutim, negativno odrazilo na druge luke za pretovar robe u jugoistočnom Sredozemnom moru: one su izgubile na značaju i gube poslove.

Da li je, dakle, kinesko ulaganje u Pireju uspešna priča? Jeste, ali samo dotle dok ne postoji sopstvena vizija i novac za sopstvenu nacionalnu politiku u lukama, kaže Kostas Hlomudis, profesor na Univerzitetu u Pireju. U razgovoru za DW on objašnjava da u drugim evropskim zemljama važeći modeli za ulazak privatnog kapitala u luke nemaju ništa zajedničko s grčkom praksom. U EU se neko pristanište iznajmljuje privatnom preduzeću na određeni broj godina, a često postoji veći broj konkurentskih firmi koje dele jedan kontejnerski terminal. U Grčkoj je situacija sasvim drugačija.

Pirej nije Hamburg

U Grčkoj su “Kosku“ prodati većinski udeli u luci u Pireju – on je najpre imao 51 odsto, a danas ima 67 procenata. “Kosko“ tako može sam da odlučuje o sudbini luke. “Prodaja Pirejske luke, s obzirom na način na koji je obavljena, bila je tragična greška“, smatra Hlomudis. Pirej sada, za razliku od Hamburga, zaista zavisi od treće države, naime Kine, ukazuje grčki profesor.

A tek predstoji privatizacija važne luke u Aleksandropolisu na severu Grčke. Tamo će verovatno novi vlasnik biti iz SAD. Ta luka je već sada glavno mesto za pretovar američkih isporuka oružja. Time će ta infrastruktura od znatne geostrateške važnosti za EU biti u rukama treće zemlje, upozorava Hlomudis.

Neophodna su zajednička evropska pravila

Za grčkog profesora jedno je jasno: potrebna su jasna pravila i trebalo bi se odlučiti koji uslovi moraju biti sastavni deo ugovora o koncesiji, kako ne bi bila ugrožena nacionalna i evropska bezbednost. On zato smatra da bi EU trebalo da ima jedinstvena pravila za važnu infrastrukturu od geostrateške važnosti. I da bi ista pravila trebalo da važe za luke u Roterdamu, Hamburgu ili Pireju.

“Potrebna nam je zajednička evropska politika“, kaže Hlomudis. “Evropska komisija bi taj problem koji se pojavio u Nemačkoj trebalo da iskoristi kao šansu za stvaranje zajedničkih pravila za očuvanje evropskih interesa prema trećim zemljama.“

Recept za privatizaciju

Da podsetimo: početkom veka u Evropi je postojao jedan čarobni recept za rešavanje ekonomskih problema: privatizacija infrastrukture. Sve je bilo na prodaju: pomorske luke i aerodromi, firme za snabdevanje vodom i strujom. Tako je bilo i u Grčkoj.

Kinezi su bili prvi koji su se zainteresovali za luke u Pireju i Solunu. No, u to vreme radnici tih luka uspešno su se usprotivili kineskom preuzimanju. Tek 2009. je tadašnja konzervativna vlada Kostasa Karamanlisa iznajmila “Kosku“ deo luke u Pireju.

A onda je došla 2010. i grčka dužnička kriza. Jedan od uslova Trojke, sastavljene od predstavnika Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda, za spas grčke privrede bila je rasprodaja državnog vlasništva. Tako je “Kosko“ dobio čitavu luku u Pireju, s obzirom na to da su Kinezi tada bili jedini koji su tamo želeli da investiraju.

Taj pritisak Trojke doveo je i do prodaje 14 grčkih aerodroma nemačkom “Fraportu“. On sada može da odlučuje u koji aerodrom će da investira, a u koji neće. Grčka država više nema pravo glasa. Ali “Fraport“ je, za razliku od kineskih ili američkih ulagača nemačka, dakle firma iz EU – a ne firma od koje preti geopolitička opasnost.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.